Vodno, opet

Ako je neko pre tri i po godine pročitao tekst koji sam napisao o tome kako sam se popeo na Vodno, onda zna kako mi je bilo tada. To mi je bio prvi put, a posle toga sam se popeo još jednom, onako, da ne bude jednom i nikad više.

Vodno je planina iznad Skoplja, a na njenom vrhu, na 1066 metara nadmorske visine, nalazi se Milenijumski krst, koji mi je, to će znati svako ko je pročitao taj davnašnji tekst, bio i cilj kad sam se prvi put peo. Prvi put sam pogrešio stazu i popeo sam se najtežom. Mnogo mi je bilo teško, mnogo, mnogo puta sam hteo da odustanem, ali evo sad i vi znate, nisam. Drugi put sam išao lakšim usponom, a dužim, i uživao sam, ne toliko što je sve tamo prelepo koliko što sam znao da mogu, najtežim putem, pa sam šetao turistički.

Od tada, mnogo sam puta ugledao taj krst na vrhu ali nisam stvarno mislio na njega, uvek bi mi prošlo kroz glavu da sam se popeo, jedna ili dve slike bi mi bljesnule u sećanju, i toliko.

Ovo mi je, ove godine, treći put da sam u Skoplju, i s krstom sam bio u istim odnosima do prekjuče. A prekjuče, izlazim iz svoje omiljene prodavnice mlečnih proizvoda, hodam prema kolima i steknem jasan osećaj da me neko gleda. Po uglu pod kojim je na mene padao taj pogled, bilo mi je jasno ko to jedino može da bude. Dobro, osim krsta, mogao je da me gleda i telekomunikacijski toranj sa planine Vodno, ali nije on bio u pitanju. Stao sam, okrenuo se i pogledao u krst. Pokušao sam se provučem standardno, s nekoliko sećanja u slikama, i da nastavim.

Međutim, nije se moglo tako. Dok sam ga gledao, nisam mogao da se setim ničega, nikakva mi sećanja nisu dolazila, video sam krst zaboden u vrh planine i iza njega nebo. Kao da sam ga prvi put u životu video.

Sutradan sam ustao na pre sunca. Obukao sam se slojevito, uključujući i šuškavac s kapuljačom, poneo sam rezervnu majicu, tri banane, popio sam 30 kapi tinkture sremuša, seo u auto i odvezao se do podnožja planine. Tamo sam na izvoru pored Crkve Svetog Jovana Krstitelja natočio tri litra vode, spakovao ih u ranac i krenuo gore.
Prvo sam hodao ulicama, mada sam skoro siguran da postoji put i uz planinu od crkve, ali nisam hteo nikoga ništa da pitam. Ulicama do policije, a onda sam počeo da ulazim u šumu.

Poslednji čovek koga sam video bio je policajac na parkingu, kako na službenom automobilu temeljno prstima čisti brisače od nakupljenih nečistoća. Već sam bio umoran. Hodanje uzbrdo po asfaltu me je umorilo, ali čim sam zakoračio u šumu, kao da mi je neki teret pao s leđa. Nisam baš poleteo, ali hod mi je postao lakši.

To nije dugo trajalo, ređale su se uzbrdice, na ravnim delovima bilo je lakše, pa onda ona jedna velika uzbrdica s kamenčićima, i tu sam prvi put stao. Na vrhu te uzbrdice mišići na butinama su mi goreli. Znao sam šta me sve čeka dalje. Ta uzbrdica bila je dečija igra za one koje dolaze. Gledajući odatle, nije bilo realno očekivati da se popnem ni do sredine planine, a ne do vrha. Realno je bilo očekivati da se vratim. Ipak, nisam se vratio.

Korak po korak, rano je, imam vremena, mislio sam. Najvažnija stvar koje sam se tada setio nije bila da sam se već dva puta popeo, jer mi to nije bila nikakva garancija, najvažnije je bilo što sam se setio da mi ne pada na pamet da odustanem. Nek se onesvestim negde, pa će me neko naći i vratiti kući. Toliko sam mogao sebi da učinim, a učinio sam mnogo, jer sam isključio mozak, jer mozak mi je u ovakvim situacijama najveći neprijatelj. On uvek ima neke primedbe i zapažanja, donosi zaključke i generalno, nije od pomoći, naprotiv. Od kako sam počeo da se penjem telom, svanulo mi je.

Telo mi je reklo kad da pijem vodu a kad da pojedem bananu, reklo mi je jer sam ga slušao. Reklo mi je kad da sednem i koliko da sedim, a dok sedim, sećam se, gledao sam grad u kome nisam odrastao ali mi je značajan, gledao sam ga i nisam mislio, upijao sam, možda bi moglo da se kaže da sam stvarno nešto i video.

Nisam se peo najtežom stazom, toga sam postao svestan mnogo kasnije nego što je to moglo da mi bude jasno, klizio sam uzbrdicama, slivao sam se nizbrdicama, u hladu sam bio hlad a na suncu sunce, znojio sam se i sušio na pravdi Boga.

Gore, dok sam stajao pored krsta na vrhu planine, ništa se posebno nije desilo, jer sve što je trebalo da se desi desilo se usput, i dok sam se spuštao, istim putem, mirno, kao senka. Poslednji gutljaj vode popio sam ispred izvora pored crkve Svetog Jovana Krstitelja u podnožju. Napunio sam flaše opet, za svaki slučaj. Dok sam išao ka kolima, iz crkve je izašao sveštenik koga znam od ranije. Rekao sam mu – Pomaže Bog. – Rekao mi je – Bog ti pomogao.