Najbolji dani

Bila je to je osmina finala Lige šampiona te sezone, 2008/09, igrali su Liverpul i Real Madrid u Liverpulu, druga utakmica, prvu je izgubio Real kod kuće, ali nije bitno šta je bilo pre i šta je bilo posle, za mene je bitno šta se desilo u četvrtom minutu, na samom njegovom početku, Stiven Džerard s leve strane dodaje Toresu koji je s leve strane kapice šesnaesterca. A Tores, kakvog ga je sveti Bog dao, prima je levom kroz noge i daje sebi for ka golu, ali takav da se stvori sam ispred Kasiljasa.

Kanavaro je jedva sačuvao kičmu, Gago se čudio, Ramos je sa svoje strane gledao bespomoćan, a Tores, on je potrčao za svojom loptom i da je neko drugi bio na golu mogao bi da bira gde će da smesti loptu, ali Kasiljas se postavlja kako je njega Bog dao i ono što je ključno, on čeka, jer on to sebi može da dopusti, on čeka više nego što bi bilo koji golman na svetu bio u stanju da čeka a da to ima smisla, i Tores bira bliži ugao, i to bi u svim drugim slučajevima bilo streljanje, osim u ovom.

Kasiljas, koji nije bio na zemlji iako bi po svim pravilima već trebalo da bude, izbija špicom desne noge loptu pored stative. I ništa, igra se nastavlja. Videli smo krupno i Toresovo i Kasiljasovo lice posle toga i to je sve. Mislim, šta bi pa moglo da se desi, da se izgrle i izljube to ne ide, mada bi meni to bilo jedino normalno. Dobio je Liverpul utakmicu i to s 4:0, Tores je uskoro posle te situacije dao prvi gol, prošli su i u četvrtfinalu izgubili od Čelzija, ali to su podaci koje znam, a jedino čega se stvarno sećam je ta akcija. Ako bih mogao da bilo koga pitam bilo šta o bilo čemu, uključujući sve naučnike za koje znam, umetnike, pronalazače, majku, oca, znači kad vam kažem sve, mislim na sve, kad bih mogao da zavirim u bilo koji kutak ljudske svesti iz bilo kog vremena, ja bih izabrao Fernanda Toresa i Ikera Kasiljasa, i taj trenutak.

Ne bi mi smetalo da mi kažu da je sve to deo sporta, fudbala, da utakmica ide dalje, da život ide dalje, da je to samo trenutak u moru trenutaka, mogli bi da mi kažu da se jedva sećaju toga, da je moglo da ispadne ovako ili onako, da su u pitanju milimetri, ali ja bih voleo da čujem šta imaju da kažu ta dva čoveka o toj situaciji.

Ja nisam nikad dobro igrao fudbal, nisam neko ko pamti utakmice i igrače, evo sad sam morao da tražim po netu kad se to tačno desilo. Dugo sam mislio da mu je Džerard dodao iz auta, tako sam to pamtio, pa sam onda video da nije, ali sećam se svakog pokreta od kako je Tores primio loptu pa dok nije otišla u gol aut. Zbog te situacije naučio sam mnogo o fudbalu, hteo sam da što bolje razumem šta se desilo, tražio sam čija je greška u pitanju, proučavao sam uglove kao da su u pitanu mašine a ne ljudi, i sve se uklapalo u ljudsko, osim tog Kasiljasovog čekanja i trzaja desnom nogom, u tom trenutku. To niko nije očekivao, možda ni sam Kasiljas, ali eto, uradio je to, i nije primio gol.

Izgleda da tu nije bilo greške, nego je njegov najbolji dan bio bolji od Toresovog najboljeg dana, i to je sve. Takve stvari se dešavaju, a ja i dalje ne znam šta to znači, i da li nešto znači, osim da nekad moraš da prihvatiš da tvoj najbolji dan nije dovoljno dobar. A to sigurno nije lako, mada deluje kao da može da bude lekovito.