Šolta

Veče nije nagoveštavalo da će jutro biti tako mirno. Meni nije, bio sam ubeđen da će biti vetra i da neće biti uslova da isplovimo. Ali to je bila moja prognoza. A njegova prognoza, mog prijatelja i učitelja koji ne voli da mu se ime pominje po novinama, bila je tačna. Rekao ja da će biti mirno, da će biti ulje na vodi i da će biti idealno za još jedan ceo dan na vodi, i u moru.

Isplovili smo malo pred zoru. More je bilo od stakla, bilo je mirno i tiho, ceo se svet otvarao ispred nas.

Njegov čamac dugačak je sedam i po metara. Dozvoljeno ga je zvati brod, brodica i barka. Kad se čovek zvanično izjašnjava o tom plovilu  treba da kaže ovako – plastična pilotina s kabinom, s duplim komandama, ploterom, sonderom, jacerom, kuhinjom i spavaonom.

S te barke ribalo se na sve načine. Jednostrukim mrežama stajalicama, trostrukim jednopodnim mrežama stajalicama, vršama, povrazima, povlačnim povrazima, stajčim parangalima i ostima. Ipak, to se više ne dešava.

S te barke peca se štapovima i vrše se zaroni s harpunima. Osim toga, vrše se i zaroni s prijateljima početnicima, kao što sam ja, i njih se uči da rone i dozvoljava im se da prisustvuju pecanju i lovu ribe harpunom u zaronu na dah.

Zaron na dah je aktivnost koja je zaokupila moju punu pažnju i ovog leta, odnosno onoliko dana ovog leta koliko su mi dragi Bog i moja još draža porodica dozvolili.

Barka je sekla mirnu površinu mora, klizila je s nama na njoj skoro ne praveći talase. Ne znam kako je to moguće, valjda je do konstrukcije. Pitanja te vrste više ne postavljam jer na njih ne dobijam odgovore. Sve što se ne tiče konkretne aktivnosti kojom smo krenuli da se bavimo, nije bitno, tako mi je više puta rečeno.

Kad uveče sedimo, jedemo i pijemo i pričamo, onda može sve, jer je to vreme za sve, kad idemo da ronimo, onda je to vreme za ronjenje, i onda ne može ništa osim ronjenja.

Ronjenje na dah. Za mene samo ronjenje, a za njega ronjenje i ribolov. On je s harpunom, a ja bez. Obojica imamo peraja. On je u vodi toliko slobodan da je grehota što nema škrge, jednom sam mu to rekao. Rekao mi je da ga škrge ne zanimaju, zanima ga da ima pluća i drži dah pod vodom… Naravno. Da ga zanima da ima škrge, imao bi ih.

Prvo što sam morao da naučim i što sam morao nebrojeno puta da ponovim, bio je odgovor na pitanje – Kad čovek treba da roni sam? – Odgovor glasi – Nikad.

Nismo se mrdnuli dalje od toga dok nisam sigurno sto puta dao taj odgovor. U prvo vreme imao sam razne ideje i smišljao sam razloge zašto bi čovek ronio sam, ali na kraju sam odustao, samo sam ponavljao, i evo sad da treba da ronim sam, ne bi mi palo na pamet. To je i bio cilj, jer to nije bezbedno, a bezbednost je na prvom mestu.

Pre ronjenja ide zagrevanje. Pre ronjenja se ne jede ali se pije dosta tečnosti. Pravilna tehnika je temelj dobrog ronjenja na dah, kao uostalom i svake druge aktivnosti.

Pod jedan, pravilno disanje, ja sam naučen da dišem prema pravilima joga pranajama disanja. Zaron treba da je elegantan, tiho sklizneš ispod površine vode trošeći što manje energije. Nema lupanja perajama po površini vode. Koliko god da su dobra peraja, od njih nema koristi ako ih ne koristimo kako treba.

Pre zarona ležim potrbuške, opušten, puštam da što više kiseonika stigne u moje mišiće, onda izdahnem stari kiseonik iz pluća, jednom udahnem novi, i zaronim.

Prvi zaveslaj je rukama, dok su mi peraja iznad vode. Onda zapušim nos, dunem, izjednačim pritisak da me ne boli u dubini. Nekad se desi da ne prestaje da me boli. Onda probam još jednom, i ako ne prestaje, nije moj dan za ronjenje, pa sve i da je poslednji. Nekad prosto nije dan.

Ono što nikad ne radim je hiperventilacija pre zarona, koliko vazduha uhvatim jednim dubokim udahom, to mi je, sve ostalo je višak, da vas sad ne opterećujem detaljima do kojih sam došao mukotrpnim vežbanjem. A onda, u moru, tamo je mir. Kretati se odmereno, držati ruke uz telo, stvarati što manji otpor, sa što manje energije kliziti kroz plavetnilo, dobar je život.