Peloponez majko mila

Toliko je neverovatno zvučalo da ćemo još nekuda moći da otputujemo ovog leta, u njegovim poslednjim trenucima, da nisam mnogo verovao u to. I još je trebalo put da nam bude plaćen, kao i dnevnice. Jedino je trebalo da idemo našim kolima i mi da vozimo, naravno.

Ipak, to je sve toliko lepo zvučalo, da sam bio ubeđen da će se nešto desiti u poslednjem trenutku, daće nam reći e pa niste se valjda stvarno nadali da se takve stvari dešavaju. Pa nismo, naravno da nismo, tako bismo rekli i ne bismo se mnogo sekirali.

Međutim, dani su prolazili, a niko nam ništa nije otkazivao, samo su nam u jednom trenutku uplatili putne troškove na račun, jer ćemo, je l' te, dnevnice dobiti u kešu. Tad smo prvi put stvarno poverovali, mada smo se i pre toga više ili manje uspešno pravili. Onda smo shvatili da je to predugačak put za malo dete, pa smo se dogovorili da dete u odlasku ostavimo kod babe i dede, a da ga u povratku pokupimo.

Sve je trebalo da traje sedam dana, od kad krenemo, pa dok se vratimo. Evo reći ću vam i tačno kakav je posao u pitanju. Posao je da odemo na Peloponez određenim putem, spavamo na tri mesta, u tačno određenim smeštajima, isprobamo sve što tamo imaju, i ja onda treba da napišem, po tačno određenim stavkama, seriju tekstova o svemu tome. Ne pitajte kako je došlo do tog posla, ni meni nije sasvim jasno, ali evo sad znate šta je u pitanju.

Dete je prvo htelo da ide na put s nama i povremeno je kukalo i plakalo, ali čim je posle četiri i po sata vožnje ugledalo babu i dedu, nas je zaboravilo, tako da je i to bilo brzo rešeno.

Sve do dana pred naš polazak na jugu su padale kiše i bilo je svakakvog nevremena, a onda je svugde počelo da se razvedrava. Da nas je neko gledao na mapi vremenske prognoze, mogao bi da pomisli da nas dvoje u kolima vedrimo i oblačimo, u stvari samo vedrimo, jer kako se približimo nekoj oblasti, tako tamo zasija sunce.

Ona je gledala kartu a ja sam vozio. Ipak, uspeli smo da promašimo put, krenuli smo ka Atini, što ej legitiman put, ali nije naš put, pa smo se vraćali da bismo prošli putem koji nam je zacrtan, i tu smo izgubili mnogo vremena, a nismo mogli da spavamo bilo gde, nego tamo gde je predviđeno, znate već.

Uhvatio nas je mrak, bili smo premoreni i tada se desila prva važna stvar – videli smo čoveka, u stvari džina, visokog oko pet metara, kako trči auto putem u suprotnom smeru. Protrčao je i preko nas, odnosno mi smo mu se provezli kroz noge. To, znate već i sami, nije stvarno bio džin, to se je bio kovitlac prašine koje je sa sobom nosio neke grane, a mi smo bili premoreni, i tako smo ga videli.

Ipak, nismo o tome progovorili sigurno sat i po, i onda više nismo mogli da izdržimo i skoro u glas smo rekli – A onaj džin što je trčao po auto putu? – Znate, sad niko više sa sigurnošću ne može da tvrdi da to nije bio džin, ali evo, izabrali smo da verujemo u kovitlac prašine.

Tri mesta u kojima je trebalo da spavamo su Patras, Kalo Nero i Kalamata. Druga važna stvar desila se uskoro. Prešli smo preko mosta na Peloponez i za nekoliko minuta bili smo u Patrasu. Nestale su nam baterije na telefonima, bila je noć, grad je bio prazan, a mi više nismo znali ni kako se zove hotel u koji je trebalo da stignemo.

Nismo nijednom pogledali mapu grada i put do hotela, ne, ništa. I onda smo se vozili, a to nije mali grad, ja mislim da je negde kao Niš. Vozili smo se tako što je gospođa govorila levo ili desno, na određeni način je birala skretanja, i ubrzo smo se našli na velikom prazom parkingu, usred ogromnih magacina.

Smejali smo se, pa je rekla da se ne brinem jer sad zna tačno kako ćemo stići, pa smo se još smejali, i onda je rekla sad samo pravo, pored mora. Vozili smo se pored mora, onda su ulice postale jednosmerne, vodile su nas iz jedne u drugu, onda malo u krug, onda smo ugledali parking mesto i trafiku koja radi, pa sam izašao po hladnu vodu i našao se ispred hotela čije ime sam prepoznao.

To je ta druga stvar, to je to nemoguće, ali ipak se desilo. Zaspali smo kao anđeli. Ujutru smo shvatili da smo u centru dešavanja, na onim praznim uličicama od sinoć otvorilo se sve, bilo je prepuno ljudi koji su brzo i glasno pričali na grčkom. Kao da su svi pričali u glas. Doručkovali smo šampionski i nastavili na jugozapad.

Treća važna stvar desila nam se posle oko sto kilometara. Videli smo znak za plažu i skrenuli desno. Išlo nam se na plažu, odmah. Uskim prašnjavim putem stigli smo posle deset minuta. Plaža je bila peščana, prazna, parkirali smo se u pesak. Nije bilo baš nikoga, to nije bila neka popularna plaža, videlo se odmah. Nije bilo infrastrukture, samo pesak i more. I vetar, talasi su bili veliki.

Kupali smo se, a dok smo se posle stojeći sušili, imao sam jasan osećaj da sam tu već bio. Znao sam svaki metar te plaže i to nisam morao ni da izgovorim, oboje smo to osetili. Valjda već i vrapci znaju da je moguće znati neko mesto iako nikad nisi bio na njemu.

Kalo Nero nas je dočekao mirno, ostali smo tri dana, po planu, i dnevnice trošili nemilice. Kad smo krenuli u Kalamatu, dok smo putovali, odužilo nam se nekako i stalno smo se pitali kad li ćemo stići već jednom, jer to je samo oko 70 kilometara puta. Tad se desila četvrta važna stvar.

Vozili smo se s otvorenim prozorima i od‌jednom smo osetili miris maslina, u stvari mislim da je to miris maslinovog ulja, iz kola u pokretu.

Tako intenzivno, kao da smo se nagnuli iznad bureta sa maslinovim uljem. Nikad nisam osetio tako nešto. Kao u snu. A onda, tri dana u Kalamati, sunce i dnevnice.

Vraćali smo se istim putem, nismo nigde pogrešno skrenuli i kad smo prešli most, u trenutku kad smo napuštali to poluostrvo, izgovorio