Na Trgu

Ovih dana živimo iznad jednog od gradskih trgova u mediteranskom primorskom mestu. Tu smo svi, tako nam je Bog dao poslednjih dana. Sa trga se do našeg stana može doći najstrmijom ulicom u gradu, pod velikim uglom je taj nagib, i onda 50 koraka pa kroz kapiju od kovanog gvožđa, stepenicama u zgradu, pa do kraja hodnika, stan broj 5, pravo kroz kuhinju i dnevnu sobu na terasu, gde sedim ja, s otvorenim kompjuterom i pišem vam šta se dešava i koga ima na trgu u 19 nula nula sati.

Čuju se crkvena zvona a dvojica stoje, jedan u crnoj majici na bretele i crnom šortsu, sa slamnatim šeširom na glavi, s đubretom u jednoj ruci, i drugi u svetlo plavoj kariranoj košulji s kratkim rukavima, i belim bermudama, u levoj ruci mu je papirna kesa na kojoj piše Leonardo. Zastali su kad su se začula zvona, ali to je bilo slučajno u tom trenutku, njih dvojica čekaju svoje žene koje su u radnji koja prodaje šešire i lopte.

Leonardo je otišao do radnje, kratko porazgovarao sa ženama i vratio se, pa su seli na trotoar, zapalili cigarete i obojica u istom trenutku ispustili prvi dim uvis. Njih dvojica imaju na nogama iste papuče.

Iza njihovih leđa, prvo su dve bandere, a onda ulični bar sa ceđenim sokovima. Prodavac i vlasnik, to je jedan isti čovek, koji od jutra do sutra radi u tom svom baru, sada je naslonjen na banderu i razgovara sa dve devojke, ubeđuje ih da prihvate da ih časti svežim sokom. Ja ne mogu da čujem da se baš o tome radi u tom razgovoru, ali govori njihovih tela, a naročito to što poznajem tog čoveka, garancija su da je baš to tema. Priča im o lekovitim svojstvima pomorandži, mandarina, limuna i narova koji sveži sijaju s njegovih drvenih tezgi. Nema sumnje da im je rekao da jedino što je video slađe od tih njegovih mandarina su baš njih dve. A njih dve, jedna je raspoložena za sok, a ova druga i ne toliko. Ta druga je upornija, i odvlači drugaricu koja se nekoliko puta okreće, jer ipak, on je visok, zgodan čovek s crnom kovrdžavom kosom. Kad njih dve zamaknu za ćošak, on se hvata za glavu i gunđa nešto, a znam i šta, kako mu se ova jedna baš stvarno svidela možda više nego ijedna ranije, ali eto sudbina im je izgleda drugačija nego što bi on želeo.

U poslastičarnici pored dve devojke kupuju sladoled, u stvari jedna sladoled a druga smrznuti jogurt. S terase vidim, sladoled je karamela s mangom a jogurt je samo jagoda. Što bi rekao vlasnik poslastičarnice – sorbe par ekselans.

Iz pravca crkve nailaze majka i ćerka. Izgledaju kao da ih je malopre udario autobus, tako se kreću, ali nije ih udario autobus, to je neki deformitet kostiju kome sam znao ali sad ne znam više, zaboravio sam. Teško se kreću, na isti način, samo ćerka za onoliko lakše od majke za koliko je mlađa. Zna šta je čeka, to je sigurno. I njih dve jedu sladolede, ali ovi su na točenje, kupile su ih dve ulice dalje. Gegaju se i smeju se na sav glas. Majka nosi majicu na kojoj piše – Okej, jes, votever.

S terase preko puta zaslepi me odsjaj sunčevih zraka. Neko je izašao na terasu. Muškarac, u zelenim gaćama i sivoj majici. Naslonio se na ogradu terase i čeka nekoga. Čeka ženu i ćerku koje izlaze iz zgrade i odmah se okreću ka terasi jer znaju da je on tamo, jer uvek je tamo, da ih isprati kad odlaze. Njih dve mu mašu a on izbaci grudi i teatralno im pošalje poljubac šakom desne ruke.

Onda prolazi devojka u belom šortsu i roze majici na bretele. Na nogama su joj bele patike. Žuta kosa, tanke noge, u ruci joj je telefon, koraci su joj dugački, žuri. Lebdela je iznad trga, kao vila, ili antilopa. Ipak, nešto ju je zasvrbelo na desnom listu, morala je da zastane, i vrhom leve patike počešala se, precizno, iz dva tri puta obavila je posao i nastavila. Mnogi smo je gledali kako odlazi.
Odmah ispod naše terase parkira se zeleni kamionet, iz njega izlaze trojica, mladi su, smeju se, zvižde, javljaju nekome da su stigli i da istovar može da počne.

Pored njih zaustavlja se beli taksi, iz njega izlaze gospodin i gospođa u dubokoj starosti, jedva hodaju, drže se jedno za drugo, na pola puta do svog ulaza sedaju na klupu da se odmore. On joj poljubi ruku.