Žika

Ni u čemu tog dana ne bih uživao toliko, niti bih se uneo toliko da nisam bio u papučama.

Izašao sam ujutru iz kuće u japankama, u kupaćim gaćama, u stvari to je šorts za kupanje, ali ima četiri džepa, zelene je boje, a japanke su mi crne. Taj šorts, ne biste znali da su u pitanju kupaće gaće da vam nisam rekao, u stvari, da ste me videli kako se kupam u njemu, zapitali biste se da nisam slučajno zaboravio kupaće gaće pa se kupam u čemu stignem, takav je to šorts.

Još malo pa da može na posao u njemu da se ide. Nosio sam i crnu majicu.

Tog jutra nisam imao mnogo posla, mada se to kasnije promenilo, ali sam sve mogao da uradim preko telefona, pa je to bilo zgodno, a bilo je zgodno jer sam morao da idem do majstora za kola, jer mi je isticala registracija baš tog dana. Dakle, kasnio sam, jasno je bilo da neću stići na vreme, jer morao sam kod limara neke sitnice da mi ispegla, pa kod nekoga da mi sredi podizač za prozor, promeni dve sijalice, i naravno, morao sam vetrobransko staklo da promenim.

Prvo sam krenuo kod limara. To je Zoca, ima radionicu na Slavujevom vencu. Nije ga bilo, a bilo je pola 11 kad sam stigao. Dok sam ispuštao iz ruke kvaku zaključanog servisa, ugledao sam Gorana, Zocinog druga iz kraja.

Goran mnogo liči na Gorana Gocića, pisca, dobitnika NIN-ove nagrade. Gocića nisam video godinama, i prvom trenutku nisam bio baš siguran koji je od njih dvojice. Kad se nasmejao, shvatio sam da nije pisac. Onda sam otišao do Miladina, on je automehaničar, sa servisom u Čarli Čaplina.

Mislio sam da će Miladin da mi namesti taj podizač za prozor, i on se mislio da li da namešta, pa je zvao Saleta električara da i on pogleda, i taman kad sam mislio da će da mi kaže za koliko da dođem po auto, Miladin mi je rekao – Idi kod Žike Stevčevića. Je l’ znaš gde je on? – Nisam znao, pa mi je rekao – Dole ispod Bogoslovije, spuštaš se ka Višnjičkoj, pa pre Višnjičke, pre semafora, imaš jednu malu ulicu, tu skreni, i tu ti je Žika Stevčević.

Pitao sam kako da prepoznam Žiku Stevečvića, a Miladin me je pogledao kao da sam ga pitao kako izgleda na primer Piksi, neko toliko poznat, pa mi je samo ponovio – Žika Stevečević.

Ja sam se nasmejao, jer otkud znam, ne znam da li taj Žika sedi tamo ispred kuće u toj uličici, ili sedi u dvorištu iza kuće, ili sedi u kafani nekoj tamo, ili ima servis. Da ima servis, računam da bi mi rekao – Idi u servis Žike Stevčevića. 

Ja mu ništa od toga ne kažem, samo sam se eto nasmejao. Miladin onda pita Saleta – Pita kako da prepozna Žiku Stevečevića. – Sale me gleda, pa kaže – Žika Stevčević.

Video sam da nisu raspoloženi dalje da mi objašnjavaju, pa sa otišao. Čim sam skrenuo u tu malu ulicu pre semafora, ugledao sam servis. Na zidu je pisalo – Stevčević. Ispred je bilo parkiranih automobila. U servisu je bilo automobila i radnika i vlasnika automobila koji su šetkali i čekali da im se završe popravke.

To odavno nisam video, da čekaš u servisu da ti poprave auto. To je neki starinski običaj, zaboravio sam ga, da danas to nisam video, moguće da se više nikada toga ne bih setio. Mislio sam da toga ima samo još po starim serijama.

Ušao sam, našao jednog radnika i rekao mu – Ja tražim Žiku Stevčevića. – On me je pogledao, pa mi je rekao – Ovo je servis. – Sad sam ja mogao da insistriram da baš Žiku tražim, jer ja ga i jesam tražio, mene je možda i više od svega zanimalo kako Žika izgleda, ali nisam insistirao.

Pokazao sam koji auto imam i rekao šta mu fali, a čovek mi je rekao da moram da sačekam red, jer nema zakazivanja, jer naravno da nema u takvom servisu, i rekao mi je da mogu da čekam tu a mogu i da idem u kafanu 100 metara dalje, a kafana je Stari most. Izabrao sam kafanu.

Kafana je odlična, turska kafa izuzetna, koka kola ledena, konobar taman ljubazan.

Nisam jeo, a hteo sam, naručio sam pohovane škembiće za doručak, ali tog jutra ih nije bilo. Za stolom pored mene sedeo je stariji gospodin. Čim sam ga video, a to bi znao i svako drugi ko bi ga video, znao sam da je iz kraja i da je svakog jutra tu na kafi i rakiji.

Smiren čovek, svoj na svome. Izvinio sam mu se što ga prekidam i pitao ga – Znate li vi Žiku Stevčevića? – On je rekao – Ko pita? – Onda sam mu se predstavio, i onda mi je rekao – Žika je umro pre dvaes godina.

Bio je sportista, majstor, drugar, gospodin čovek. Žilijen. – Onda je okrenuo glavu od mene, i ja mu više nisam dosađivao.

Sportista, majstor, drugar, gospodin čovek – evo opet sam se naježio, kao i kad mi je taj čovek izgovorio tu rečenicu. Mislio sam da vam pišem i šta je bilo posle ali nema potrebe, je l’ da?