Treba li da se izvinjavamo zato što starimo?

Bakin sok od višnje, sendviči sa paprikom za užinu, njeni maniri, radoznalost, tvrdoglavost i neočekivano dovođenje nepoznatih ljudi u stan da nešto pojedu, ako bi ona zaključila da nisu siti ili im treba predah od teškog života. Šetnje sa dedom po Kalemegdanu, kriške jabuke bez kore na tanjiriću, knjiga u njegovom krilu, vežbe koje je radio svako jutro, a što danas radim i ja. Toga se sećam. Naši seniori su zauvek deo nas, svi ih imamo u sebi. Život nije bio isti dok smo ih imali i nije moguće da ne volimo stare. Moguće je da je teško prihvatiti sve što život donosi i da nas oni podsećaju na to što nas neminovno čeka. Da li smo zbog toga često netrpeljivi, nestrpljivi, arogantni prema starima?

Živimo u vremenu u kojem je sve što spada pod starost ili starenje postalo neprihvatljivo, gotovo sramota, kao da treba nekom da se izvinimo za godine koje imamo, za svoje bore, podočnjake, opuštenu kožu... Izborite se sa starenjem - poručuju nam sajtovi koji nude antiejdž tretmane uz opis da se oni bave problemom starenja. Zašto bi se starenje uopšte svrstavalo u problem? Protiv čega tačno treba da se borim? Uz to se nudi niz tretmana, međi kojima npr. i vampirski tretman – okej , bar mu je naziv veran, jer čini mi se da će ovaj trend bukvalno isisati svaku ljudskost iz nas! Starenje je privilegija, problem je ne dočekati starost.

Svi smo skloni ejdžizmu - diskriminaciji (ono što radimo), sterotipima (ono što mislimo) i predrasudama (ono što osećamo) prema sebi ili prema drugima zasnovanim na starosti. Svaka diskriminacija je bazirana na percepciji različitosti "nas" od "drugih". Samo što je "onaj drugi" baš isto što i "ja" u ovom slučaju. Svi ćemo biti stari i svi smo nekada bili mladi.

Danas kada imam 44 godine svesna sam toga da sam, kada sam bila mlada i bez dana radnog staža, mogla da biram gde želim da otpočnem svoj profesionalni život, kao i toga da sada, sa daleko više godina, ali i znanja, pameti, iskustva, istom željom da učim i razvijam se, ne bih tako lako prošla na tržištu rada. I to ne bi bio nikakav problem, moj CV i jeste malo neobičan, i mogli biste reći da je možda do mene.

Ipak, u svom okruženju vidim kako ozbiljni poslovni ljudi, ostvareni, vrlo uspešni, top menadžeri – dakle oni koji su se kroz poslovne sisteme profilisali kao najbolji, bivaju sažvakani i ispljunuti, prosto jer su sa oko 50 godina stari i sistem traži "svežu krv". Onda ostaju prepušteni sebi - za niže pozicije svakako nisu, a za one više u nekom novom sistemu, za koje jesu kompetentni, imaju i previše iskustva, čitajte godina. Iako, to niko neće tako otvoreno reći...

I sama sam radila u sektoru ljudskih resursa. Prepuštena mi je odgovornost da se sa 27. godina bavim regrutacijom i selekcijom u uspešnoj kompaniji. Sećam se da se dosta vremena posvećivalo mlađim kandidatima i među njima se uočavale individualne razlike, pa su se selektovali oni uklopivi u korporativnu kulturu, u zahteve određenog radnog mesta, neretko i oni koji se tek formiraju i koje će radno iskustvo u kompaniji u velikoj meri definisati.

Da li istu priliku da se sagledavaju individualno dobiju pripadnici starijih generacija ili se pretpostavlja da je nivo digitalne pismenosti kod osobe od 40 ili 50 godina nedovoljno visok, da je osoba ovih godina nedovoljno fleksibilna, da nije spremna da uči, da ne razume i ne prati duh vremena i samim tim ne može da ide u korak sa njim? Da li pojedinci koji, iako u tim godinama, ne ispoljavaju ništa od gore navedenog bivaju diskriminisani? Koliko starost utiče na prodornost na tržištu rada?

I dok se starosna granica za odlazak u penziju pomera na jednu stranu, kriterijum za starost, čini mi se, ide u suprotnom smeru. Kako onda dobaciti do penzije? Mlađe osobe u svojoj percepciji pomeraju granicu starosti ka 50-im (istraživanje "Meken trut central"), a kad nas oni otpišu, ne znam ima li nam spasa. Čim nismo do sad postali digitalni nomadi, programeri, blogeri, gejmeri, influenseri i sl. biće da smo odavno prevaziđeni.

Ejdžizam se, istina, javlja i prema ljudima koji su mladi, kada je to npr. jedini razlog zbog kojeg ne dobijaju više odgovornosti ili unapređenje na poslu, ili im se zbog toga osporava učešće u donošenju nekih odluka i sl. Trenutak u kojem živimo, čini mi se, dodaje tas na vagi u korist diskriminacije starijih, čemu u velikoj meri doprinosi i digitalna ekspanzija. Kako se neka kultura odnosi prema starenju, starima i starosti je važno, budući da ejdžizam značajno utiče na samo iskustvo starenja.

Svetska zdravstvena organizacija bavi se temom ejdžizma kao faktorom koji utiče na naše zdravlje, dugovečnost i blagostanje, a navodi se da ejdžizam ima veze i sa sporijim oporavkom od invaliditeta u starijoj dobi, kao i sa ranijom smrću. Deca već od četvrte godine postaju svesna starosnih stereotipa svoje kulture, usvajaju ih i na osnovu njih usmeravaju svoja osećanja i ponašanje prema ljudima različitog uzrasta. Pola svetske populacije ispoljava ejdžizam prema seniorima.

Mario Martinez, klinički neuropsiholog, zastupa tezu da je osećaj svrhe izuzetno važan životni pokretač. Naš mozak projektovan je tako da traži smisao, pa na naše opšte stanje dosta negativno utiče činjenica da nam društvo govori da je vreme da "siđemo sa scene". On smatra da usvojena društvena verovanja utiču na naše zdravlje i dugovečnost npr. i konstruktom "srednjih godina" – smatra da njime kodiramo svoj sistem, koji od određenog momenta očekuje silaznu putanju i prema tome se adaptira.

Jedna od studija pokazala je da su ljudi, koji su izgledali značajno mlađe u odnosu na svoje godine, imali predstavu da su srednje godine kasnije, u odnosu na one koji su izgledali starije. Navodi i istraživanje sprovedeno na ljudima koji su premašili stotu godinu života i zaključuje da je kod 35odsto njih dugovečnost korelirala sa genetikom, a kod 65 odsto njih - sa pozitivnim uverenjima.

"Ejdž voč indeks" pokazuje da iskustvo starenja nije isto u različitim kulturama. Ovaj indeks rangira zemlje na osnovu četiri kriterijuma, za koje stariji ljudi kažu da su neophodni kako bi mogli samostalno da funkcionišu a to su: sigurnost prihoda, zdravstveni status, sposobnost i podrška okruženja. Pročitajte još jednom poslednji – svi mi smo to okruženje!

Najpoželjnije zemlje za starenje su  Švajcarska, koja se našla na samom vrhu, nakon čega sledi Norveška (2), dok je Avganistan (96) ostao na dnu. Srbija je bila na 66. mestu ove liste.

Možda treba da razmislimo i o činjenici da u Srbiji samo 15 posto populacije kaže da ih proces starenja raduje, dok globalno ovako odgovara čak 57 posto stanovništva, prema istraživanju "Meken trut centrala". Danima sam razmišljala o tome kako je moguć ovakav rezultat. Možda se negde ovo doba povezuje sa odmorom, slobodom, putovanjima, ali kod nas bi prva asocijacija bila verovatno nemoć, nedovoljno novca, bolest...

Paradoks ove diskriminacije je u tome što je ona u suštini otpor prema sebi, svojoj prirodi i neminovnosti koja će sačekati svakog od nas.  Upravo u tom smislu ona je moćna, jer negativna društvena uverenja o starenju koja dolaze spolja, bivaju internalizovana i počinju da utiču na našu sliku o sebi, pa nije retkost da postajemo sami svoji cenzori, jer nešto "ne priliči" našim godinama, iako bi nam možda ulepšalo dan ili ispunilo život.

Antiejdž – kakav oksimoronski pojam kojem smo se povinovali. Ne prestaje da nas gura u neki otpor prema godinama koje imamo, u neprihvatanje sebe, u iluziju o tome da možemo zaustaviti ili vratiti vreme unazad. Neminovno starimo, nema ničega što je "anti" toj činjenici i bolje je da izgradimo konstruktivan odnos prema tome, nego da poričemo realnost.

Bilo bi još bolje kada društvo ne bi dodavalo teret na uzbrdici i kada bi svi malo oladili sa stavovima tipa: "Kuda su pošli svi ovi matorci?", kad je gužva u prevozu. Imajte na umu činjenicu da je samo 15 odsto starijih od 55 godina u nekoj meri zadovoljno svojom finansijskom situacijom u Srbiji, ali da 64 odsto njih podržava finansijski decu i unuke (istraživanje "Meken trut centrala"). Imajte na umu i činjenicu da svetska populacija stari, zbog produžetka životnog veka i manjeg nataliteta, tako da je tržište za antiejdžing sve unosnije. 

Dobro, priznajem – antiejdž stvarno dobro zazvuči, mami i mene i dobro se prodaje! Samo što taj biznis ne odrađuje posao za nas, već samo za one koji od toga pokupe kajmak.