Oči koje hoće da žmure

Plači, Srbijo, dosta si gutala krupne suze u grlu. Možda nema više mesta pod tepihom. Ovo nije bilo upozorenje, sva smo propustili. Bar toga smo svesni.

Ovo je strašna kazna na delu. Ovo su jezive posledice pred našim očima koje hoće da žmure. Ovaj prizor nam to više neće dozvoliti. Vreme je da priznamo sve naše poraze.

Danas osećamo odgovornost zbog svih naših ličnih i kolektivnih linija manjeg otpora, naših slabosti i pristajanja, laži kojima se tešimo, nemoći, predavanja, povlačenja iza crvenih linija. Za svako "dobro, nema veze" ili "šta da se radi, tako je". Vrti nam se u glavi, steže u grudima, pišti u ušima. Šta smo sve propustili?

Generacije roditelja danas su ona ista deca koja su svoju mladost živela u "Vidimo se u čitulji", ili su to možda ona deca sa traktora, koja unezvereno gledaju oko sebe dok napuštaju svoje domove i kreću ka srpskoj granici bežeći od rata, oni koji su navijali sa krovova posmatrajući utakmicu projektila na nebu. Isti mi kojima je preko noći oružje u školi postalo svakodnevnica, dok su naši roditelji hipnotisano gledali pakleni "Dnevnik" u neverici, nesvesni da je rat već stigao u školu, iako zvanično nismo u ratu.

Možda nam je zato lako da pristanemo na sve, misleći kako je našoj deci lakše. Možda osećamo neke posledice svega toga kao ljudi. Ćutimo na propuste, nepravde, zakone jačeg, na pritiske na decu koji više nisu zdravi, na okretanje glave, bežanje od odgovornosti. I sami nekad činimo isto. Postajemo gonioci sopstvene dece na proseke, uspehe, trofeje, lovu, a u toj slepoj kapitalističkoj trci usmerenoj na ostvarivanje ciljeva propuštamo ono najdragocenije - njih. Puštamo ih kao pesak iz šake.

Da li ih stvarno poznajemo? Znamo li šta ih muči? Danas smo mi ti roditelji, bez svesti šta se dešava u glavama naše dece, dece oko nas, u školi. Da li ih pitamo kako su, da li nam uopšte dovoljno veruju da bi odgovorili, da li smo ih naučili da prepoznaju svoja osećanja, da ih obrade, da ih definišu ili su nam druge stvari bile važnije? Imaju li naša deca osećaj da postoji neki sistem koji ih štiti ili smo došli ponovo do toga da neko uzima pravdu u svoje ruke? Kako rešavamo slučajeve nasilja u školama? Kako to interpretiramo deci? Svoj našoj deci.

Često pomišljam da smo upravo mi najpromašenija generacija roditelja, baš ona koja najviše razglaba o roditeljstvu. Izgubljeni između tradicionalnog roditeljstva, na kojem smo sami odrasli, i novih teorija pozitivnog roditeljstva, analognog i digitalnog sveta, bez samopouzdanja i autoriteta u svetu koji više nije isti, ne traži ništa od onoga na šta su nas spremali, gazi po vrednostima koje su u nas usađene, nesigurni pred sopstvenom decom, razstrzani u potrazi za odgovorima šta je ispravno.

Možda smo samo prva generacija koja vaspitava decu novog doba, kojima digitalne veštine postaju dominantne u odnosi na životne, decu čija se komunikacija i kontakti više ne razvijaju na isti način, čiju pažnju je teško osvojiti, koja paralelno žive u dva univerzuma. Možda niko od nas nije dorastao tome, uključujući i prosvetne radnike, koji su većinom pripadnici isto naših generacija. Ne znamo za šta da se uhvatimo. Možda smo se predali. Svakako smo oni na čijim greškama će se učiti, a te greške koštaće i našu decu i nas.

Šta je krivo - sistem, igrice, porodica, društvene mreže, govor mržnje u javnom diskursu, nasilje kao prihvatljiv oblik ponašanja, mediji, decenije urušavanja svih društvenih vrednosti i na lokalnom i na globalnom nivou, možda ništa od toga, možda sve zajedno - to niko ne zna. Sigurno je da sve to skupa ne doprinosi mentalnom zdravlju naše dece, da im šteti, a da mi kao društvo ne činimo baš ništa ozbiljno po tom pitanju. Sedimo bespomoćni. Tako smo dresirani.

Izgubili smo veru, izgubili smo svako poverenje, izgubili smo poštenje, poklekli smo pod naletom nekog dehumanizovanog doba, ćutimo i molimo se višoj sili da ih sačuva.

Kako smo ih samo surovo pustili da se snalaze i tokom korone, kako smo ih lako žrtvovali, da li smo uopšte obratili pažnju na to kako su oni to preživeli ili je i to lakše kad si mlad? E, pa nije. Teže je.

Setite se Duška Radovića koji se nama obraćao sa "Poštovana, deco...". Kako im se danas mi obraćamo i ko im se sve obraća? Znamo li uopšte? Posle 3. maja ništa više nije isto i niko nije isti. Konačno smo poraženi.

Tačno je - pričajte sa svojom decom, ali pre svega naučite njih da pričaju, slušajte ih. Uverite ih da vas zaista interesuje. Ne samo danas, nego svakog dana. Ne razumemo njihovu realnost. Potrudite se, dajte sve, dajte najbolje od sebe svojoj deci, ne svojim šefovima, i shvatite ih ozbiljnije od svakog posla. Edukujte se o mentalnom zdravlju, ne podrazumevajte ga ni za sebe, ni za svoju decu.