Ono kada smo se slučajno sreli... na Instagramu

Sećate li se kako izgleda otkrivanje novog mesta u koje ste tek doputovali, a da gotovo sve već niste doživeli unapred pipkanjem ekrana? Dešava li se da zalutate i otkrijete nešto novo, što probudi uzbuđenje? Onaj efekat oduševljenja pred nečim što vas iznenadi? Koliko često imate priliku da otkrijete sebe u situacijama za koje niste prethodno izguglali s kim se sastajete, na kom mestu, šta je tema sastanka?

Svi čitamo komentare na sve što možemo da zamislimo kako bismo predupredili mogućnost greške, upijamo informacije koje se smenjuju po odrđenom šablonu pred nama. Da li je onda naše ponašanje autentično ili je nakon svega potpuno očekivano i predvidivo i da li je u tome u stvari caka? Šta je sa onim – na greškama se uči?

Jedna od osnovnih ljudskih potreba je potreba za sigurnošću i nalazi se odmah iznad fizioloških  na Maslovljevoj listi. Osim krova nad glavom, redovnih prihoda i sl, čovek ima potrebu za stabilnošću, osećajem predvidljivosti i sigurnosti našeg života i okruženja.

Možda se na ovoj jakoj ljudskoj potrebi bazira i uspeh tehnoloških dostignuća i aplikacija koje nam u određenim situacijama pomažu da umirimo sam osećaj neizvesnosti nudeći nam brza gotova rešenja, smanjujući broj nepoznatih u jednačini, iako je stvarnost i dalje ista.

Menjamo se mi, možda se menja i naša otpornost na neizvesnost, bar se meni tako čini. Izloženi smo sadržajima za koje algoritmi pretpostavljaju da su u skladu sa našim sklonostima i interesovanjima, iako ih nismo tražili – stižu nam preporuke onoga za šta se pretpostavlja da "želimo" da vidimo, slušamo ili iskusimo, testirajući prediktivnost našeg ponašanja u borbi za klikovima, kreirajući određenu sliku sveta.

Verovatno i potreba za pripadnošću i priznanjem, koje po Maslovljevoj teoriji slede dalje, bivaju prividno zadovoljene uz lajkove, šerove i komentare na razne sadržaje koje delimo o sebi.

Možda se bazira i na tome što život čine naizgled lakšim, što znači da ćemo se manje sami angažovati u savladavanju izazova. Mada, od silnih šifara koje treba popamtiti ili usluga koje treba samostalno digitalno sebi pružiti, nisam više sigurna da stvarno jeste jednostavnije.

Okej, možda nešto i jeste. A, nešto je i izvor stresa, dok se pitaš kome da se javim ako nešto zabrljam. Botu? I dok uveliko tapkamo po ekranu razvijamo nove navike, usvajamo nove obrasce ponašanja i percepciju stvarnosti. Brzo se menjamo. Koliko smo svesni toga?

Sposobnost da se prilagođavamo na sve što stvaran život nosi, da ga sagledamo u celosti i prihvatimo i ono što nam odgovara i ono što nam ne odgovara, da se sami snađemo, da tolerišemo određeni nivo različitosti, grešaka, stresa, frustracije, neuspeha, da kroz iskustvo uspostavljamo granice koje nas štite, gradimo odnose sa drugima, razvijamo socijabilnost i emotivnu regulaciju, koja će nam pomoći da se izborimo sa povišenim ili neprijatnim emocijama u određenim situacijama, neke su od životnih veština neophodnih za opstanak u stvarnom svetu.

Da li nas pomenuta dostignuća ometaju u razvoju ovih kompetencija? Kako deluju na razvoj adaptivnih mehanizama kod dece, koja će čak i svest i sliku o sebi graditi uz prisustvo tehnologije koja lista sadržaje pred njima od rođenja?

Istraživanja će se još baviti ovim efektima. Neki istraživači povezuju slabljenje društvenih veština kao što je "čitanje" emocija ili započinjanje neobavezne konverzacije sa upotrebom pametnih telefona. "Potrebno je vreme i praksa da se te veštine razviju", kaže Džin Tvengi, profesorka psihologije na Državnom univerzitetu u San Dijegu. 

"Kalendar me obaveštava kada imam sledeći sastanak, Vejz mi govori kojim putem da idem, Spotifaj šta sledeće da slušam, Netfliks šta da gledam, ako nemam partnera verovatno već koristim aplikaciju za upoznavanje... Nemojte me shvatiti pogrešno, uživam u tome da se neprijatnosti odstrane iz mog života, ali u isto vreme to što nam je nekada neugodno, što radimo stvari u kojima ne uživamo, što smo uplašeni i preuzimamo rizike - predstavlja jedan od načina da shvatimo ko smo, a ko nismo... Eksperimentisanje i neuspesi su suštinski važni za razvoj našeg indentiteta. Mislili biste da ćemo uz sve ove preporuke biti samopouzdaniji, manje anksiozni i spremniji na ono nepoznato. A, šta ako nas sve ovo u stvari unazađuje? Kada uklanjamo rizike, otklanjamo i prilike za učenje, razvijamo rigidnost u svetu koji zahteva fleksibilnost", navodi Ester Perel, belgijska psihoterapeutkinja, koja između ostalog proučava upravo odnos suprotstavljenosti ljudske potrebe za sigurnošću, sa jedne, ali i za slobodom, sa druge strane.

Ovaj antagonizam meni je lično dobro poznat i čini me ambivaletnom i po ovom pitanju. Kao i ceo svet, verovatno. U stvari, onaj deo sveta koji ima privilegiju da mu ovo bude tema. Mnoge muči doživljaj da im je tehnologija oduzela privatnost i slobodu, da im krade vreme, da zloupotrebljava podatke o njima, da predstavlja stalni atak na koncentraciju i pažnju, da izaziva zavisnost, da nekada biva izvor lažnih vesti i rata dezinformacijama, a meni se čini da ovakav svet gubi gotovo svaku mogućnost za spontanost, koje se moja generacija seća kao nečeg što je obeležilo našu mladost.

Spontanost je donosila uzubuđenje, test realnosti, doživljaje i iskustva koja pamtimo. Spontanost je ono što razlikuje živo biće od mašine, robota, veštačke inteligencije, algoritma. Spontanost je prirodnost. I ja sam se nosila mišlju da je u pitanju bila samo mladost, ali sve više verujem da ovaj preeksponirani prediktivni svet, koji svaki dan u vidu pametnih telefona nosimo u džepu ili tašni i nas čini istim takvima. 

Osvrnite se malo i složićemo se - najbolji trenuci u životu dešavali su se spontano. Neophodno je da se odlepimo od ekrana, neophodno je da budemo prisutni, neophodno je da se slučajno sretnemo, da ne budemo sa pola mozga ni na sceni ni u publici - takav je trenutak, to traži od nas, a mi i dalje skrolujemo. Da li se i to moglo predvideti?

Dešava se da se lajkujemo, a onda se na ulici zaobiđemo? Kako smo došli do toga? Šta nam se desilo? Šta je danas prirodnije?

Sigurno ste zapamtili citat iz filma "Društvena dilema": "Ukoliko ne plaćate proizvod, onda ste vi taj proizvod." Ukoliko ne plaćamo usluge, na primer, Fejsbuku, koji koristimo, onda smo mi ta roba koju preduzeće "Fejsbuk" nudi klijentima.

Naša pažnja, naši stavovi, naše ponašanje veoma je tražen artikal, a prodavci bruse performanse do toga da će uskoro moći i garanciju uz cenu o nama da daju. Uz disclaimer tj. odricanje odrgovornosti na koje pristajemo svojevoljno i bez problema svaki put kada stisnemo: Yes, I accept (Da, prihvatam).