Ustrojstvo ležećeg čoveka

U svetu u kojem ništa više nije sveto, a ne zna se ni šta je stvarno, neki mladi ljudi u Kini rešili su da o'lade čuveni sindrom sagorevanja (burn out sindrom). Potrudiće se da mu ne daju šansu. Oni su na mesto svetinje postavili same sebe i rashlađuju se ležećim stavom tj priklanjaju se filozofiji lying flatism-a. 

Ovaj izraz našao se na listi najpretraživanijih pojmova u Kini 2021. godine. Lokalno poznat kao "tangping" proširio se po Aziji, dok je u Americi nešto kasnije detektovan sličan fenomen pod nazivom quiet quitting (tiho napuštanje).

Primećuje se uglavnom kod mladih odraslih ljudi koji su rešili da ležanjem ne dozvole da sagorevaju u ime kompanije, dobrobiti države ili društva, stavljajući svoj duševni mir u prvi plan, a opirući se nametnutim društvenim aršinima i uvreženim narativima savremenog sveta o tome šta je uspeh, a šta je sreća i gde se krije. Na prvu loptu, ništa neobično, reklo bi se i očekivano, čudno da se nije desilo odavno.

Odluka rukovodstva Kine da tehnološke inovacije budu "strateška podrška nacionalnog razvoja", kao i postizanje tehnološke nezavisnosti države od ostatka sveta očekivano je izazvala zabrinutost na Zapadu, ali se desio i otpor ka visoko postavljenim očekivanjima od njih kod određenog broja mladih Kineza, na koje se računalo kao na pokretačku snagu i motor ovog procesa.

Sve je počelo objavom mladog Lua poznatog kao "Putnik sa velikim srcem", koja je ubrzo postala viralna: "Mogu samo spavati u svom buretu uživajući u Suncu kao Diogen, ili živeti u pećini poput Heraklita i razmišljati o 'logosu'. Budući da nikada nije postojao trend koji veliča ljudsku subjektivnost u ovoj zemlji, mogu ga stvoriti za sebe. Ležanje je moj mudar pokret, samo ležeći čovek može postati mera svih stvari."

Ovaj post pokrenuo je čitav kontrakulturni trend, koji deluje kao generacijski otpor kojim se preispituju vrednosti na kojima počiva savremeni svet, ali i revolt kineskih zvaničnika. Smatra se da se pokret pojavio kao odgovor na ubrzani ritam savremenog potroščkog društva, a da koren nalazi u Zen budizmu i filozofiji minimalizma.

Jedan deo mladih Kineza rešio je da stane na kraj principu 996 (rad od devet ujutru do devet uveče, šest dana nedeljno) postavljajući pitanje čemu to vodi, šta je svrha takvog života i šta sve u stvari žrtvuju zarad veće plate, napredovanja u karijeri, materijalnog uspeha, očekivanja društva ili države.

Smatrajući da za suštinski vredne stvari u životu nije potrebno veliko bogatstvo i da je neophodno sačuvati sebe i svoj unutrašnji mir, emocionalno i mentalno blagostanje oni teže jednostavnosti, smanjenju broja radnih sati, oslobađanju od imperativa spoljašnjih postignuća, uživanju u trenutku i u malim zadovoljstvima. Šta mi vrede sva bogatstva, ukoliko sve vreme provodim u kancelariji i propuštam sve bitne trenutke? – pitanje je koje se postavlja.

Filozofija "tangping" ne znači da ne radite ništa, već da radite minimalno dovoljno, kako je jednom rekao moj kolega – ne očekujući da će se ovaj stav prema poslu artikulisati u neku vrstu pokreta na raznim krajevima sveta. Radite tačno toliko koliko morate i kada baš morate, čak i nešto manje od toga i vodite računa da ne ostvarujete ništa preko očekivanja koja stoje pred vama. Što bi rekli modni eksperti - manje je više! 

Naglasak je na potrebi za odmorom i obnavljanjem, bez osećaja krivice i odbacivanju konstantne produktivnosti kao mere uspeha. Stremi se i ka odvajanju od hiperpovezanog sveta, ograničenju vremena za ekranom, digitalnim detoksima, čak i usamljenosti, kako bi se sačuvao kontakt sa sobom, navodi se na portalu "Thoughtlab". 

Istraživanja objavljena u časopisu "Bi-Em-Si sajkolodži" ukazuju na to da su oni koji pozitivno gledaju na ovaj stil života skloniji da veruju u sreću bez romantičnih veza. Istraživači sugerišu da bi među mladima u budućnosti mogao da postoji rastući trend izbora samovanja. 

U svom okruženju svedočim tome da se generacije odrasle u prošlom veku, u onoj drugoj eri, uz poštovanje autoriteta i životnih koncepata koji se nisu mnogo preispitivali, uglavnom uz bezpogovornu naređenje-izvršenje filozofiju nađu zgranute, nekada čak i lično pogođene, kada neki klinci ušetaju u određene radne kontekste i na keca preispituju platu, vrednost koju dobijaju zauzvrat za svoju pažnju, vreme i veštine koje će eventualno uložiti radeći neki posao... sa sve stavom koji deluje kao – biram ja, a ne vi, bez potrebe da se prethodno nekome posebno dokazuju... jer smo mi, nekada (a to je bilo nekad davno), bili zahvalni ako nam se ukaže prilika.

Vreme zahvalnosti je izgleda prošlo, došlo je vreme velikog JA i niko nam nije kriv, a ponajmanje mladi, koji odlično igraju ulogu dovođenja u pitanje svega na svetu, što im je i posao. I hvala im na tome. Ko kaže da je ovo do sad ili ono naše i bilo ok?

Za mene ostaje pitanje da li se ovakvom filozofijom ostaje lišen osećaja zadovoljstva kada neki posao izvedete veoma dobro i prevaziđete neka, makar, sopstvena očekivanja. Da li ovo znači da, ipak, postavljate pred sebe neke ciljeve, u skladu sa svojim sistemom vrednosti, ali ne dozvoljavate da se zarad svakog zadatka, tuđih ideje i profita trošite ili baš zaista vršite fotosintezu i to je to?

Da li je moguće kvalitetno se odmarati i potpuno uživati u periodima mira, ako prethodno niste došli do ispunjenja kroz neku vrstu aktivnosti u kojoj ste zaista dali sebe bez kalkulacije? U čemu vide smisao – da li samo u uživanju? I kakav je odnos spram društvene odgovornosti pojedinca? 

Na kraju, čini mi se da ovde nema mnogo toga novog za stanovnike našeg podneblja. Nama je parola "Niko ne može toliko malo da me plati, koliko ja mogu malo da radim" poznata odavno iz opravdanih ili neopravdanih razloga, zavisi od slučaja, a deluje i da naš izraz "hvatanje krivine" pobeđuje sve iznad navedene.

Mi smo uglavnom reš pečeni, više puta smo pregoreli ne samo poslovno, već dosta i životno. Interesantno je, međutim, što ovo dolazi od veoma mladih ljudi koji baš nisu imali puno vremena da sagore, ali vide ovaj svet, gledaju svoje roditelje, gledaju u nas i izgleda da im cela haotična trka deluje kao jedna centrifuga koja nas iscedi ili samelje do neprepoznatljivosti, kao u blenderu, bez dovoljno smislenog razloga.

Osim što ne podržavam lenjost i linije manjeg otpora, a i ne mislim da je ovde reč o tome, uvek sam ZA preispitivanje, pogotovo kada dolazi od neutralnih posmatrača oslobođenih bilo kakvih stega. Verujem da mladi imaju istančana čula da vide istinu, zato što imaju taj luksuz da posmatraju sveže pameti sa blage distance i zato što još uvek imaju mogućnost da naprave svoj izbor. I izgleda da će nam rado reći NE. Pitanje je da li bismo i mi rekli DA, da imamo mogućnost da igramo ovu igru iz početka. U našu odbranu - niko nas nije mnogo ni pitao, a nismo se mnogo pitali ni sami. Nismo se setili ni Diogena, ni Heraklita, ni logosa. A, ne sećamo se više ni vremena pre centrifuge.