Sveta produktivnost i kvaziodmor

Beli zec sa džepnim satom u ruci juri da ne zakasni. Propusti usput čitavu zemlju čuda, jer kraljica je zla i izgleda da gospodari njegovim vremenom. Ili su mu dosadila sva čuda, prolazi tuda ceo život, možda je vreme dobilo smisao tek kad se dao u trk. Možda mu tako deluje, a tako deluje i Alisi, pa i ona trči za njim. 

Fraza "Vreme je novac" već živi duboko u nama, iako smo svesni da je vreme mnogo više od toga. Ovom rečenicom Bendžamin Frenklin u svom eseju podseća da je propušteno vreme unapred izgubljena zarada.

Ako ga tako posmatramo biće da je istina. Kapitalizam je doneo tempo, rokove, ciljeve i što ih brže ostvarujete, vi ste produktivniji i zarađujete više. Doneo je i kompeticiju. U svakoj sekundi neko može da vas pretekne na tržištu. 

Ovako usmerene ekonomije jesu uspešnije, ali kada je reč o ljudima, čini se da se sad i zapadnjaci sve više okreću istočnjačkim učenjima i filozofijama gde cilj nije jedino merilo, gde je proces isto toliko važan ili važniji od cilja, gde nije primarno kako savladati izazove sveta izvan sebe i osvojiti ono spolja, već biti u kontaktu sa sobom, ovladati svojim umom i svetom unutar sebe. 

Ekonomski rast sagledava se kao parametar progresa većine zemalja. Istočnjačka tržišta prate trend rapidnog ubrzanja, a ljudi sa obe strane globusa osećaju potrebu da povuku ručnu, da uspore malo makar i u sebi. Para, izgleda, ne vrti gde burgija neće kada je u pitanju mentalno blagostanje pojedinaca. 

Neke zemlje, ipak, staju u zaštitu prava radnika oštrijim politikama, dok je npr. Butan, budistička kraljevina, koja se opirala globalizaciji i ostajala delimično izolovana i verna svojim davnim tradicijama, jedina zemlja koja sreću i duhovno blagostanje uzima u obzir kao faktor nacionalnog progresa. Izračunava se bruto nacionalna sreća, indeks određen odnosom finansijskih i mentalnih vrednosti stanovništva, koji se postavlja kao prioritet u odnosu na BDP.

Nas je stigao imperativ produktivnosti. I to nam je već poznato, ali ipak se čini da nismo do kraja svesni koliko je promenio i nas i naš lični život.

Iako imamo osećaj da se nalazimo još zaglavljeni u onoj davno spominjanoj tranziciji, mi smo se već golemo transformisali i kao društvo, ali i kao pojedinci. I nije nam baš mnogo ugodno.

Ovoj sili neprestanog pritiska da se bude produktivan teško je suprotstaviti se, bez obzira na sve što racionalno znamo o tome. Poput Frenklinove rečenice, sveta produktivnost toliko nam se podvukla pod kožu da se kod nekih javlja čak i osećaj krivice ukoliko nam vreme prolazi bez jasne vizije čemu je posvećeno, čemu će koristiti i šta smo ostvarili trošeći ga.

I gle čuda – to možemo osetiti i u trenucima predviđenim za odmaranje i relaksaciju. Da li je produktivnost postala vrhunski kriterijum naspram dimenzije vremena koje imamo na raspolaganju? Ili je vrhunska potvrda o vrednosti nas kao pojedinaca ono kada dobacimo target koji nam se servira na ovaj ili onaj način i to ne samo u poslu?

Čak i godišnjim odmorima pokušavamo da dobacimo nametnuti standard kojim opravdamo sve što smo do tada radeći izdržali. Radi, zaradi i obiđi svet. I nemoj da ostane nezabeleženo! 

Odmor na određeni način ili na određenim lokacijama postaje sam po sebi cilj koji treba ostvariti i u tom smislu, takođe, treba podizati lestvicu. Odmor je ne samo finansijski, već i vremenski rashod i kao takav mora da zadovolji očekivanja. Izveštaj sebi dostavljamo postavljanjem fotografija na društvene mreže ili prosto slikajući se. Koliko zaista uživamo u tim momentima? Da li smo opušteni?

Posmatrajući sebe kroz digitalnu realnost ili listajući fotografije sa lica mesta na telefonu kao da pokušavamo sebe da sprovedemo zaobilaznim putem u stvarni trenutak, jer iako nekad sedimo na obali mora i čujemo zrikavce i talase, iznutra još uvek ne možemo dovoljno da se opustimo i proživimo slobodu i sve čari koje nam je odmor doneo u punom kapacitetu. 

Ovo je posebno izraženo u prvim danima odmora, dok se bar malo ne udaljimo od tempa, ciljeva, rasporeda, rokova, rojeva misli i mantre produktivnosti, kada osetimo prve čari toga koliko je lepo živeti bez nje. Tačno prepoznajemo odmore u kojima smo uspeli u tome, i one u kojima možda i nismo.

Ovoj nemogućnosti da se odmorimo kao nekada doprinela je i činjenica da je tehnologija zajedno sa nama dopustila  da smo dostupni u svako doba. Obrisali smo bez mnogo buke granicu između privatnog i javnog, ali i između ličnog i poslovnog vremena i ništa više nije sveto, pa ni radno vreme – šta to beše, kao ni odmor.

Svi principi koji važe za poslovni ambijent samo su se prelili u ceo naš život. Ovo danas važi za sve... ne samo za korporacije ustrojene po zapadnom modelu. I učiteljice i učitelji danas su nam na raspolaganju za sva pitanja 24/7, vajber grupe pište po čitav dan bez radnog vremena, jer bez obzira što možda i postoji neki dogovor oko toga da niste dostupni u svako vreme, u stvari jeste.

Uopšte nije ni bitno, da li ste utišali telefon, ni da li ćete videti mejl ili poruku, ona vam jeste isporučena. Koliko utiče na svako naše slobodno vreme sama svest o tome da smo na kratkom lancu? Da li je onda vreme novac ili novac oduzima nas od vremena i vreme od nas?

Nema više onog starog odmora, kad se već na prvoj krivini oprostiš na neko vreme ne samo od poslovnih kontakata i informacija, već se po tri nedelje ne čuješ ni sa roditeljima. Odmor je činio da budeš nedodirljiv. Odmarala se glava od svih informacija koje nisu bile vezane isključivo za mesto i vreme u kojem ste se nalazili, kao i ljude koji su u tom momentu sa vama.

Možda nam zato niko nije pričao kako da postignemo život u trenutku, jer se samo tako i živelo. Možda je zato bilo i manje bitno gde letujete, jer je suština bila uhvaćena već kad ste ušli u kola ili voz. Niste bili tu za bilo šta drugo osim za odmor!

Džaba nam bilo danas Dubaija, Tanzanija, Bahama, Kube, Havaja, Islanda, Tajlanda i svih ostalih fantastičnih destinacija, ako se suštinski niste izmestili, a i dalje vam svakog sekunda nebitna ili bitna informacija koja svakako stiže do vas remeti fokus. Možda smo zato hronično umorni, možda zato što nam je neko ukrao svako slobodno vreme, svako vreme za sebe i osećaj da je moguće uzeti tajm-aut.