Nemački admiral koji je smenjen zbog Putina: Opet bih uradio isto
Rat u Evropi je moguć, a ponovno naoružavanje i opasno nepoverenje na našem kontinentu, koje je izgledalo kao da je prevaziđeno, vraća se sa osvetom, ekskluzivno za RT Balkan opominje Kaj-Ahim Šenbah
Govoreći na Institutu za odbrambene studije i analize Manohar Parikar u Indiji 22. januara 2022, nemački viceadmiral Kaj-Ahim Šenbah, tada zapovednik Mornarice, usudio se da kaže kako Putin "verovatno zaslužuje poštovanje". Nazvao je Rusiju starom i važnom zemljom, dodavši da se "treba pozabaviti ruskim akcijama u Ukrajini", ali i da je za Kijev "poluostrvo Krim nestalo: Nikada se neće vratiti — to je činjenica."
Visoki NATO oficir, mesec dana pre izbijanja sukoba na istoku Evrope, zbog toga je postao prva žrtva evropske posvećenosti ratu. Povukao se sa funkcije 24 sata nakon govora u Indiji. Prethodno se nemačka vlada ogradila od Šenbahovih komentara, a u tu subotu uveče, nešto ranije, ukrajinsko Ministarstvo spoljnih poslova saopštilo je da je pozvalo nemačku ambasadorku Anku Feldhuzen da istakne "kategoričku neprihvatljivost" Šenbahovih komentara.
Viceadmiral Kaj-Ahim Šenbah nakon penzionisanja se nije obraćao preko zapadnih mejnstrim medija. Poziv za razgovor iz Beograda je, ipak, prihvatio.
Pitamo ga na početku razgovora: Da li biste danas izgovorili ono što ste rekli u Indiji u januaru 2022?
Da, apsolutno. Osim toga, stvari koje sam rekao u Indiji takođe su već izrečene pre izbijanja rata. Iako je to bio tročasovni događaj, ceo spor je bio u dve-tri rečenice izvučene iz konteksta. Podmetnuto mi je i otpustili su me iz mornarice.
Rekao sam tada, i još uvek verujem u to, da države treba da tretiraju jedne druge kao jednake. A šef države zaslužuje poštovanje i ako se ne slažete sa njegovim stavovima. U to vreme to se odnosilo na Vladimira Putina, ne kao osobu, već kao predsednika Ruske Federacije.
Drugo što sam rekao je da nisam mislio da će Ruska Federacija dobrovoljno vratiti poluostrvo Krim Ukrajini. Ukratko, rečeno je, "Krim je otišao i neće se vratiti". Nisam izrazio podršku ovom stavu, već sam samo dao svoju političku ocenu ovog teritorijalnog pitanja. Sada su svi događaji pokazali da sam u pravu.
Ponovo se od jednog broja političara čuje da je Rusija slaba a da su Putinove crvene linije fikcija i da ne postoje?
Najopasnija stvar koju možete da uradite u ovoj situaciji je da potcenite svog protivnika, da ga "verbalno nadgovorite" ili da zaista smatrate da su njegovi napori u naoružanju zanemarljivi. Za to ne morate citirati Klauzevica, velikog pruskog stratega. Ipak, u nedavnoj prošlosti čuo sam mnoge takozvane vrhunske političke i vojne predstavnike da govore upravo to. Smatram da je to politička i vojna glupost.
Ruska Federacija je sve, samo ne slaba, i tu ne mislim samo na nuklearno naoružanje Moskve. Čak i ako nas neke taktike ruske vojske i operacije moskovskog ministarstva odbrane na istoku Ukrajine povremeno nateraju da se mrštimo, Ukrajina se suočava sa nadmoćnim protivnikom.
A crvene linije Kremlja?
Procenjivati citirane "crvene linije" ruskog predsednika kao nepostojeće je takođe nepromišljenost i igra političke budalaštine. Ove pretnje Vladimira Putina su deo političke komunikacije, uključujući i internu komunikaciju.
Ako Zapad veruje da jednostavno može da pravi korak za drugim samo zato što je Moskva ostavila bez reakcija prelazak ranije definisane crvene linije bez odgovora, nije ozbiljno upravljanje konfliktom, a kamoli strateški instinkt. U jednom trenutku, luk će biti preopterećen i eskalacija rata će se proširiti na države koje ranije nisu bile uključene. Tada će biti prekasno za debatu o eventualno pogrešno protumačenim crvenim linijama. Cilj nacija, posebno UN, mora biti mir, a ne kako postepeno eskalirati rat bez probijanja brane.
Šta je pokazala ukrajinska tragedija i gde je u tom ratu izgubljen vojnički rezon?
Mislim da nisam jedini koji priznaje da se rat mogao izbeći. Takođe mislim da Ruska Federacija nije sebi učinila nikakvu uslugu ovim oružanim sukobom. Sve strane gube, a veliki pobednik je Kina.
Ova tragedija pokazuje da su ljudi nakon završetka Hladnog rata pogrešno procenili dešavanja u zemljama.
Ko je i kako pogrešio?
Zapad je napravio grešku što nije ispravno protumačio i iskoristio ispruženu ruku Rusije. Umesto toga je usledilo proširenje NATO-a, uz korišćenje tadašnje slabosti Moskve.
To je bila propuštena prilika, ne toliko za prijateljstvo, koliko za strateško partnerstvo sa Rusijom, posebno protiv rastuće nove svetske sile Kine.
Kako gledate ponašanje Rusije?
Rusija, s druge strane, nije iskoristila demokratsko restrukturiranje svoje zemlje i ogromna sredstva i potencijal koji je oslobođen u tom procesu da razvije političku i ekonomsku protivtežu Zapadu, ali i Pekingu, iako se, uz malo političkog i istorijskog znanja, može razumeti zašto se Rusija tako pozicionirala.
Da li je veliki rat u Evropi danas nemoguć?
Rat u Evropi je moguć, a ponovno naoružavanje i opasno nepoverenje na našem kontinentu, koje je izgledalo kao da je prevaziđeno, vraća se sa osvetom.
Kako može da se završi ova noćna mora i šta svi akteri sukoba treba da urade da se rat okonča?
Primarni cilj mora biti postizanje prekida vatre. Naravno, ovo nije velika spoznaja. Da bi se to postiglo, obe strane, Ukrajina i Rusija, u idealnom slučaju moraju unapred da imenuju zajedničkog pregovarača kome obe strane veruju. Prema mom mišljenju, to isključuje neku zapadnu naciju, ili čak i Kinu. Možda se takav partner može naći na Globalnom jugu. Međutim, obe strane takođe moraju biti spremne da vode pregovore bez preduslova. Mora se uspostaviti praćenje (front) linije sa predstavnicima obe zaraćene strane i UN (a možda i OEBS), a duž linije kontakta mora biti uspostavljena zona bez oružja. Nakon toga, pregovori o novom mirovnom poretku moraju da se odvijaju na neutralnim lokacijama.
