Kubanski diplomata: Težimo olimpijskom rekordu u preživljavanju
Direktor Centra za istraživanje međunarodne politike iz Havane Hose Ramon Cabanas za RT Balkan govori o odnosima sa SAD, kontinuitetu politike Baraka Obame, Donalda Trampa i Džoa Bajdena, i promenama u svetskom poretku
Diplomata iz Havane Hose Ramon Kabanas na Zapadu važi za jednog od najuvažavanijih kubanskih diplomata. Bio je prvi ambasador iz Havane u SAD kada je američki predsednik Barak Obama konačno odlučio da uspostavi diplomatske odnose sa karipskim susedom. Centar za istraživanje međunarodne politike u Havani, na čijem je čelu, je najelitniji kubanski spoljnopolitički "tink tenk".
Tranzicija svetskih geopolitičkih paradigmi, odnosi sa SAD, kubanski pogled na rat u Ukrajini i Bliskom istoku i novo otopljavanje odnosa sa Moskvom neka su od pitanja na koje je ekskluzivno za RT Balkan odgovarao njegova ekselencija Hose Ramon Kabanas.
Vetrovi multipolarnosti "duvaju" širom sveta. Kako utiču na ljude, diplomate i političare u vašoj zemlji?
Nalazimo se u vremenu tranzicije svetskog sistema za koje još ne znamo koliko će se dugo razvijati, ali koje neminovno kulminira nekom vrstom poretka (ili nedostatkom poretka) drugačijeg od onog koji je vladao od Drugog svetskog rata. Za neke zemlje dovoljno je pozvati se na uspostavljanje multipolarnosti, ali to bi impliciralo postojanje novih centara sa novim periferijama, što je nedovoljno za nas zemlje sa manje resursa, koje teže inkluzivnom multilateralizmu koji bi i nas učinio istinski jednakim i omogućio da većina sveta može da živi u okruženju reciprociteta, poštovanja drugih i saradnje. Mnogi će možda reći da je to puka mašta, ali velika greška bi bila da se prestane boriti za nju. Uostalom, Kuba nikad nije prestala da se bori za svet pravednih.
Nezavisnost i dostojanstvo su najskuplje reči na svetu, preskup san i java?
Ako bih se šalio, za svoju zemlju mogu da kažem "da težimo olimpijskom rekordu u preživljavanju". Među istorijskim zapisima Evropa ima 30-godišnji rat kao veoma težak period, kao i dva svetska rata na evropskim prostorima koja su imala razoran uticaj. Ali, mi Kubanci se već 65 godina suočavamo sa ratom na svim frontovima, od upotrebe sile, do upotrebe patogena i digitalnog trovanja. Naš glavni neprijatelj je vodeća svetska ekonomsko-vojna sila. Do danas smo opstali, sa mnogo rana i društvenih posledica. Imamo veoma bogatu istoriju koja nas je naterala da rastemo i učimo iz svojih grešaka.
Kako ste se održali?
Znamo da je ključ u jedinstvu i to važi i za one koji žive na Ostrvu i za one koji borave u inostranstvu. Postoji manjinski sektor emigranata sa sedištem u Sjedinjenim Državama koji je mržnju i protivljenje kubanskoj vladi pretvorio u posao i hrani se velikim saveznim budžetima. Ali većina kubanskog naroda je dostojanstvena, ponosna na svoju nezavisnost, korene, kulturu. Čak i oni koji su emigrirali ne mešaju se sa zajednicama Latinoamerikanaca ili Afro-potomaka u svojim odredištima, iz izvesnog osećaja različitosti i "drugosti", kako bi rekli Francuzi. Izazovi koji su pred nama su ogromni, ali da li je naš izazov teži od izazova onih ljudi koji su otišli u džunglu da se bore protiv Španije? Da li je teže od onih stotina ljudi koji su u Sijera Maestri odoleli naletu čitave armije od hiljada dobro opremljenih vojnika koju podržavaju Sjedinjene Države?
Život na vašem ostrvu je tesno vezan sa životom u Sjedinjenim Državama. Tamo su izbori u novembru…
Sjedinjene Države su nažalost država koja se sve više kreće ka ekstremnoj političkoj polarizaciji, procesu u kome je već bilo izolovanih incidenata upotrebe sile, u cilju držanja vlasti, što bi moglo da postane konstanta. U unutrašnjosti te zemlje sukobljavaju se veliki gubitnici i veliki dobitnici eksperimenta slobodne trgovine, oni koji su pobedili korišćenjem spoljne radne snage i novih tehnologija i sektora poput rudarstva ili poljoprivrede, koji su opstali zahvaljujući važnim federalnim subvencijama. Akumulira se niz društvenih problema, od rasne ili platne nejednakosti do garancije zdravlja samo manjini, i za to nema rešenja kroz pravila po kojima njihov sistem danas funkcioniše. U političkoj nadgradnji, zapravo, tradicionalne partije kakve smo poznavali više ne postoje, to su horde povezane oko ličnih rukovodstava, bez definisane platforme. Ko god bude izabran, moraće da se suoči sa istim problemima.
Što se tiče spoljne politike, još jednom je dokazano da nema ništa sličnije demokratama od republikanaca. U odnosu na Kubu, očigledan je Bajdenov nastavak Trampove politike, tako da ne očekujemo dramatične promene ni u jednom ni u drugom pravcu.
Bili ste prvi kubanski ambasador u Vašingtonu. Kakve su bile SAD tada, a kakve su danas?
Nije to bila drugačija zemlja, samo se neki od trendova koje smo spominjali nisu tako jasno ispoljavali. Izabran je prvi crni predsednik u istoriji, što je samo po sebi moglo da znači promenu za neke činioce društva, a imao je glavni zadatak da oporavi zemlju od najgore ekonomske krize od Velike depresije 1929. godine. Barak Obama je zadržao tzv. Rat protiv terorizma, kao glavni fokus svog vojnog prisustva u inostranstvu, ali je pokušao da upravlja nekim prioritetima međunarodne politike drugačijim pristupom i većom upotrebom takozvane meke moći. U tom smislu, njegov tim za nacionalnu bezbednost je shvatio da je kubansko pitanje izazvalo više izolacije od Latinske Amerike nego približavanje pomenutim zemljama.
Dakle sticaj tih okolnosti doneo je promenu u SAD?
Niz trendova koji su delovali u američkom društvu se vremenski poklopila, pokazujući iscrpljenost politike koja se sprovodila 50 godina i koja nije značila jasan uspeh, osim pogoršanja kubanske ekonomije i otežavanja života običnih građana Kube.
Ukratko, korak ka ponovnom uspostavljanju diplomatskih odnosa sa Kubom bio je mešavina oba razmišljanja: pokušaja da se eliminiše iritantno pitanje u odnosima sa trećim stranama, i uticaja na stanje stvari na Ostrvu kroz zbližavanje, a ne konfrontaciju.
Pod režimom Obame činilo se da će dve zemlje konačno postati ravnopravni susedi?
U odnosu (ili nedostatku diplomatskih veza) između Kube i Sjedinjenih Država, uvek će morati da se vodi računa o asimetriji između zemalja, što je veoma važan element kada je reč o odbrani i garantovanju reciprociteta i međusobnog poštovanja. Iz SAD njihova imperijalistička, a ne imperijalna, politika se odražavala na svet. Kuba je mala zemlja, žrtva upotrebe sile od strane nekoliko agresora, na ušću mnogih kultura, koja u svojoj revolucionarnoj spoljnoj politici radi za ravnotežu sveta.
Dakle "crni predsednik" je bio marketing?
Kao što sam ranije rekao, vlada Baraka Obame nikada nije predlagala ukidanje ekonomsko-komercijalne i finansijske blokade, nikada nije razmišljala o vraćanju nelegalno okupirane teritorije u Gvantanamu niti o prekidu njihovih saveznih programa "promene režima". On je samo pokušavao da ostvari spoljnopolitičke ciljeve u vezi sa Kubom, koji su kodifikovani u zakonima te zemlje, koristeći različite alate. Promena pod Donaldom Trampom odnosila se, između ostalog, na pokušaj da se izbriše nasleđe prvog crnog američkog predsednika, čak i ako je to bilo kontraproduktivno za zemlju. Pod Trampom su revanšisti, oligarsi i oportunisti svih vrsta, koji se plaše ne samo primera Kube već i njenog pukog postojanja, imali preterani pristup Beloj kući i odlukama Stejt departmenta.
Tramp je uvredio Havanu stavljajući je na listu zemalja sponzora terorizma?
Ovo je jasan primer kako se sistemska pravila igre dekonstruišu da bi se postigli određeni politički ciljevi. Kada se Majk Pompeo zaključao u svoju kancelariju, nekoliko dana nakon što je predao svoj položaj, i napisao svoj birokratski memorandum o Kubi bez ikakvog osnova, on je to učinio kršeći svete "međuagencijske konsultacije" koje su kodifikovane za donošenje odluka o pitanjima kao što su ova. Ali, paradoksalno, ovo je bilo prvo pitanje koje je pokazalo Bajdenov duh kontinuiteta.
Kolaps međunarodnog prava posle Drugog rata počeo je sa Kubom, nastavio se sa Jugoslavijom…
Problemi za ljudsku civilizaciju počeli su kada je prvi pojedinac pomislio da može prisvojiti tuđe stvari bez posledica. Bilo je gore kada se dešavalo između čitavih naroda, kada su se društva delila na klase, kada su nastajale metropole i imperije. Ove podele i dominacija posedovanja tuđe imovine doveli su do onoga što nazivate moralnom degradacijom. Svoj vrhunski stepen dostigao je pojavom imperijalizma, sa njegovom ratnom mašinerijom i političkom i kulturnom dominacijom. Danas živimo u fazi sofisticiranosti svih instrumenata dominacije. Oni koji ih koriste pokušavaju da obezbede da većina koja proizvodi i troši živi otuđen život, kako ne bi tražili svoja prava.
Malo konkretnije?
Poznato je kako je društvenu potrošnju droge indukovala vlast, u kojoj je veliki procenat svetske populacije otuđen. Instalacija takozvane industrije zabave (anti-kulturne po prirodi) poznata je sa mnoštva platformi, za najširu moguću potrošnju. Ako nemate adekvatnu obuku i niste oprezni, danas imate moralnu degradaciju na telefonu, ili na laptopu, i to možete da podelite u bilo kom trenutku.
Kako sa "ostrva" vidite ratove u Ukrajini i Palestini?
Veliki kolumbijski pisac Gabrijel Garsija Markes, cenjeni prijatelj Kubanaca, napisao je 1981. monumentalno delo pod nazivom "Hronika najavljene smrti". Ovaj naslov je postao fraza koja se široko koristi među Latinoamerikancima, kada govorimo o nekom događaju koji bi se mogao očekivati na osnovu prethodnica.
U slučaju Ukrajine, iako smo u principu protiv upotrebe sile za rešavanje međunarodnih sukoba, čak i američki vojni specijalisti priznaju da je reakcija Rusije bila očekivana, nakon što je NATO više puta prekršio sporazume o neširenju prema Istoku i što su se u Kijevu desili događaji izazvani iz inostranstva, što bi dovelo do toga da ta zemlja zauzme stalne antiruske pozicije.
A Evropa?
Ratovi u Ukrajini i Palestini su geopolitička jednačina u kojoj je evropsko rukovodstvo zauzelo servilnu poziciju u odnosu na američke hegemonističke interese, na kraju platilo cenu za svoju grešku stanjem svojih lokalnih ekonomija i gurnulo evropske ljude u nepotrebnu krizu.
Dva rata su, utisak je, povezana?
Postoje tu određene paralele koje se mogu povući sa palestinskim slučajem: stalno nepoštovanje međunarodnih sporazuma, američki geostrateški interesi, korumpirane ultrakonzervativne snage koje se drže vlasti.
Ali zločin protiv palestinskog naroda je jedinstven po svojoj vrsti, to je uvreda za čovečanstvo, genocid i rana koja će obeležiti vreme pre i posle sukoba.
Ponovo Havanski sindrom
Zapadni mediji, poput Si-Bi-Esa i "Špigla", ponovo su nedavno okrivili Rusiju za "Havanski sindrom"…
Čitao sam ponovo o tom misterioznom bolu u ušima i glavobolji koje je navodno doživelo više od 1.500 zaposlenih američke vlade u Havani. S vremena na vreme vidimo u američkim medijima da ponovno oživljavaju te teme. Kao što smo već jednom prilikom rekli, ono što se zaista dogodilo to je da je grupa zvaničnika povezanih sa američkim obaveštajnim agencijama stvorila svađu u američkoj ambasadi u Havani, kako bi uticala na bilateralne odnose. Civilni zvaničnici Stejt departmenta teško su prihvatili tu situaciju i zato su mnogi vraćeni u Vašington. Nema apsolutno nikakvih naučnih dokaza koji služe kao osnova za utvrđivanje vrste bolesti osim stanja od kojih su takvi ljudi već patili pre putovanja na Kubu.
Pisali ste o tom "sindromu"?
Postoje najmanje dva članka koja sam napisao u kojima ulazim u detalje i postavljam pitanja na koja do danas nije odgovoreno sa američke strane. Američki i kubanski naučnici su radili zajedno i došli su do istih zaključaka: takvih "napada" nije bilo, niti postoji vrsta oružja koja ih navodno stvara. FBI je četiri puta posetio Kubu u potrazi za dokazima i došao do istih rezultata. U cilju nanošenja štete Kubi, usvojen je zakon koji predviđa novčanu nadoknadu za one koji su "pogođeni". Kao što možete zamisliti, spisak će biti beskonačan. Navodni izveštaj Si-Bi-Esa nije dao apsolutno nikakve nove elemente, samo su iznete nove spekulacije. Svrha je ponovo stvoriti sumnje i dodatno uticati na odnose sa ostrvom, ali treba postaviti bar jedno pitanje: ako američki zvaničnici kažu da su osetili posledice "napada" na različitim mestima, uključujući i u blizini američkog Kongresa, zašto to utiče samo na odnose sa Kubom?
