Sport i politika - rečeno i prećutano - Dobri duh ,"Laeb" i trgovinske ucene sa Mundijala

Sport je gotovo oduvek bio pogodan teren za pokazivanje "mišića" i plasiranja meke moći najvećih sila na svetu. Hladnoratovski period, osim što je nametnuo kompetitivnost na više frontova - u domenu naoružanja, svemirskog programa i sofisticirane tehnologije, doneo je i jedan potpuno novi pogled na moderni - takmičarski sport.

Pred milionskim auditorijumom u nadmetanjima koja su dobila "viteški" karakter i televizijskim prenosima koji su po prvi put bili emitovani uživo, suparnici su mogli da odmere snage, pokažu dominaciju i to sve bez ulaska u direktan sukob na bojnom polju.

Veliko rivalstvo između hladnoratovskih takmaca prelilo se u sportsku arenu koja na prvi pogled izgleda kao bitka bez upliva politike, ali bi se vrlo lako mogla okarakterisati jednom sofisticiranom simulacijom rata protkanom političkom tenzijom sa epitetom ideološke borbe. 

Bojkoti i sankcije u sportu - između diplomatije i rata

Kroz istoriju, najveći bojkoti sportskih manifestacija u hladnoratovskom periodu bili su organizovani na Olimpijadi u Moskvi 1980. godine i nakon toga u Los Anđelesu 1984. godine kada je jedan, odnosno drugi blok zemalja potpuno ignorisao Olimpijske igre čiji je domaćin bila suprotna strana.

Retko se danas spominje, ali setimo se da je samo pre godinu dana u ovo vreme Bajdenova administracija odlučila da uvede diplomatski bojkot Zimskih olimpijskih igara u Pekingu zbog, kako su naveli, ugroženosti prava ujgurske manjine u Kini.Sportisti su se nadmetali, ali pojedine zapadne diplomate nisu prisustvovale ceremoniji otvaranja.

Zimske igre u Pekingu pamtiće se i po tome što ruskim sportistima nije bilo dozvoljeno da nastupaju pod zastavom svoje zemlje. Krovne organizacije zadužene za regularnost takmičenja poput Svetske antidoping agencije, FIFA ili drugih, čini se da imaju tendenciju da se upliću i odlučuju o pitanjima koja danas ne može da reši ni Savet bezbednosti Ujedinjene nacija.

Setimo se primera kada je Milorad Čavić nakon dodele zlatnog odličja na Evropskom prvenstvu u Ajndhovenu promptno suspendovan i da mu je oduzeta medalja zbog izlaska na podijum u majici sa natpisom "Kosovo je Srbija", i to u trenutku kada nije prošlo ni mesec dana od nelegalnog samoproglašenja nezavisnosti Kosova.

Ekspresne odluke čija pravna autorizacija deluje potpuno izvan društvenih okvira desila se i ruskom timu na pomenutim Igrama u Pekingu.

Naime, još od odluke Suda za sportku arbitražu u Lozani iz decembra 2020. godine, ruskim takmičarima zabranjeno je da nose ime i simbole sopstvene zemlje. Ruski takmičari izlazili su na borilišta pod zastavom i obeležjima Olimpijskog komiteta Rusije zbog kazne za navodno uzimanja dopinga iz 2014. godine sa Igara u Sočiju.

Olimpijada u Pekingu pamtiće se i po uplakanim fotografijama mlade, petnaestogodišnje klizačice iz Rusije Kamile Valijeve. Ona je nakon nezapamćenog pritiska medija vezanog za korišćenje dopinga u finalu podbacila i nije uzela medalju, nakon čega je u suzama izletela iz dvorane rekavši da više nikada neće stati na klizaljke.

Disciplinovanje i kažnjavanje od strane sportskih nadzornih organizacija koje je usmereno prema takmičarima i zemljama koje nisu politički podobne delu međunarodne zajednice nisu novost. Samo su dokaz da kandže političke moći duboko zadiru unutar problema koji se neće rešavati tokom sportskih takmičenja. Prvenstvo u Kataru samo je još jedan od primera gde se upliv politike u sport eklatantno prikazuje na delu, kako na travi najveće sportske manifestacije, tako i po kuloarima peščanog dragulja Persijskog zaliva. 

Je li politika utkana u "DNK" sporta?

Maskota Svetskog fudbalskog prvenstva u Kataru - dobri duh ,"Laeb" možda nije onaj iz čarobne lampe koji ispunjava želje, iako su neki uviđajni gosti baš kroz tu prizmu gledali na domaćina Prvenstva. Ako je sudeći po kamerama, reflektorima i broju gledalaca širom sveta koji su bili "omađijani" fudbalskim čarolijama, onda je zaista globalno gledamo najbitnija sporedna stvar na svetu bila glavna zvezda zbivanja u prethodnih četiri nedelje.

Međutim, baš kao i kod mađioničarskog trika, koliko god pažljivi i fokusirani bili, vešti mađioničar je performans otpočeo mnogo pre paljenja kamera. Drugim rečima, pravi spektakl dešavao se iza glavne scene, malo dalje od znatiželjnih očiju javnosti - u bekstejdžu.

Karte za tu vrstu "zabave" ne mogu da se kupe, ili ipak mogu, zapravo neki sigurno mogu. Odavno rezervisana mesta sačuvana su za goste sa najdubljim džepom i onima koji poseduju mogućnost da izvrše pritisak na domaćina, kako na glavnom podijumu - onom prekrivenom travom, tako i na delu terena iza zavese.

Dok su ispod reflektora pravila poznata, sad ih i "VAR" neprikosnovenim pricnipima tehnologije dodatno potvrđuje, van glavne scene igra po nekim drugim principima, možda i bez njih. Za statistiku ionako više niko ne mari, samo se rezultat i pobednici pamte, važno je ne ispasti naivan, biti oprezan poput fakira i izaći sa što većim ulogom iz igre gde se ispod "stola" krije čitav spektar političko-ekonomskih ustupaka i želja. 

Predstava na terenu, maske na tribinama - trgovina i pritisak iza njih

Od ljudi maskiranih u krstaške ratnike, arapske šejke do izuzetno živopisnih i uvek veselih afričkih navijača, kolorit na tribinama ispratio je turbulenciju i van velelepnih stadiona. Nakon što je evropskim selekcijama skrenuta pažnja da ne bi trebalo da nose kapitenske traka u bojama dugine boje, nemački reprezentativci odlučili su da stave šaku preko usta na grupnom fotografisanju u znak podrške LGBT populaciji u Kataru i ujedno tim gestom izraze protest zbog zabrane nošenja trake u duginim bojama.

Nemci su vrlo brzo krenuli put kući, već posle grupne faze takmičenja, dok su prava "manjina" ušla u drugi plan onog momenta kada je Katar obećao da će uložiti dodatnih 30 milijardi dolara u povećanje proizvodnje prirodnog gasa i kada je potpisan ugovor između Nemačke i Katara o isporuci dva miliona kubnih metara gasa godišnje od 2026. godine.

Od zanimljivog načina oblačenja navijača kojim su hteli da iskažu određenu poruku, do velikih političkih igara van terena, Mundijal u Kataru predstavlja mešavinu kulturoloških šokova i minijaturnog sukoba civilizacija. Lepota raznolikosti koje sport dozvoljava prikazana je u duelu titana, dveju baš tih "sukobljenih civilizacija".

Utakmica između selekcija SAD-a i Irana ove godine je privukla najviše pažnje gledano sa političkog aspekta. Fudbalski meč nije bio toliko u fokusu koliko podsećanje na to da je sportska arena možda jedini zajednički činiliac da se različiti pogledi na svet zapravo pogledaju jedan na naspram drugo, a da taj susret ne bude polje ratne konfrontacije ili zapaljive retorike. Sjedinjene Države su pre početka Mundijala bile jedan od glavnih kritičara katarskih vlasti zbog načina ophođenja prema radnicima i broju poginulih tokom izgradnje stadiona i infrastrukture za Svetsko prvenstvo. Međutim, kritike na račun odnosa prema stranim radnicima su utihnule trenutka kada je Bajdenova administracija odobrila Kataru prodaju sistema za odbranu od bespilotnih letelica vrednu milijardu dolara. 

Duh koji ispunjava želje i sportski duh koji nedostaje

Ispostavilo se da je duh iz pustinje "Laeb" ipak nekima ispunio želje. One će možda imati "bumerang" efekat jer nije ista cena kada je kupcu proizvod potreban hitno. Naročito nije ista cena kada se uz zahtev prodavcu isporuči i "besplatna" doza pridika onih koji imaju određena trgovinska očekivanja. Taj merkantilistički duh lako se prepozna kod iskusnih prodavaca sa Arabijskog poluostrva koji bi svojim umećem mogli i pesak u pustinji strancu da prodaju, a kamoli tečni naftni gas u trenucima energetske krize.

I dok čekamo na dolazak nekih novih sportskih duhova da spasu svet poput Fišera i Spaskog, samo 50 godina posle čuvenog meča u Rejkjaviku, američki Olimpijski komitet pozvao je da se ruski sportisti vrate na naredne OI u Parizu, ali pod uslovom da se i dalje takmiče bez isticanja državnih simbola. Izgleda da ćemo na takve sportske gromade iz prošlosti morati još da čekamo, a do tada možemo samo da nastavimo da se pitamo; Kada to sport nije bio deo politike i da li ćemo nastaviti da budemo svedoci zabrane susreta sportista koji na kraju mogu rezultovati pokazivanjem "mišića" u scenariju u kome, bojim se, pobednika nema.