Kuce, mace, moralni imperativ i rat u Ukrajini

Ideja da životinje (a naročito kućni ljubimci) zaslužuju više saosećanja od ljudskih bića već neko vreme je jedna od temeljnih vrednosti nove posthrišćanske civilizacije Zapada. Kada razmišljam na tu temu, ne mogu a da se ne setim svog profesora geografije Pola Dženerelija iz američke gimnazije u Turskoj koji je ponosno svake godine jedan deo svoje plate slao Fondu za zaštitu divljih vrsta, prepun dirljive empatije za stradanje panda u Kini, dok je istovremeno potpuno ravnodušno komentarisao smrt pola miliona iračke dece kao nužni kolateralni efekat američkih sankcija.

Preterana ljubav prema životinjama nije samo stvar lažnog zapadnog humanizma i pratećeg licemerja, već je i način da se zameni tradicionalna porodična struktura.  

U sklopu depopulacionih planova moćnika iz senke, dobrostojećim parovima se preko medijskih kanala sugeriše da je daleko finansijski isplativije (a i etički superiornije) udomiti neku kucu ili macu nego napraviti dete. Podizanje deteta zahteva mnogo novca, vremena, truda i živaca, a zauzvrat ne dobijate veselo mahanje repom i bezuslovnu ljubav kao u slučaju pasa, već mnogo češće ignorisanje, nezahvalnost i podsmeh.

Šalje se nedvosmislena poruka da kućni ljubimac može biti idealan surogat ne samo za potomstvo već i za ljubavni odnos sa suprotnim polom, jer je, kako kaže jedna reklama za pseću hranu, "daleko lakše izdresirati jednog psa nego muškarca". Pa tako danas na Zapadu imamo čitavu armiju usamljenih i otuđenih individua koji su svoje četvoronožne ljubimce uzdigli do statusa božanstva kojima se mora neprestano ugađati.

Kako živimo u potrošačkom društvu dovedenom do savršenstva, to je stvorilo više desetina milijardi tešku industriju koja ima za cilj da opslužuje sve moguće i nemoguće potrebe životinja. Pored uobičajenih pet šopova i veterinarskih ordinacija, danas postoje i psihoterapeuti za mačke, frizeri i profesionalni šetači pasa, postoje linije odeće i aksesoara koja se kreira za minijaturne pse poput pomeranaca, pekinezera i čivava, a Dolče i Gabana su nedavno izbacili i prvi pseći parfem Fefe koji je, kako kaže propratna marketinška kampanja, idealan za "duge zagrljaje između vlasnika i njegovog psa".

U Srbiju takođe ubrzano pristižu odjeci ovog novog trenda. Iako je urbana moda pasa kao kućnih ljubimaca u Srbiju uvezena preko istoka i ruske bele emigracije između dva svetska rata, danas je prenaglašena ljubav prema kucama i macama zaštitni znak vesternofilske i građanističke političke orijentacije. Dovoljno je setiti se kako su beogradski kučkari, za vreme policijskog časa zbog korone, maltene podigli revoluciju kada im nije bilo dozvoljeno da satima slobodno šetaju svoje ljubimce, a istovremeno jedva da se neko oglasio zbog činjenice da ni deci nije bilo omogućeno da izlaze na svež vazduh i normalno se kreću u skladu sa njihovim razvojnim potrebama. U Vrlom novom svetu liberalne demokratije pod okriljem Zapada, podrazumeva se da su potrebe dece ponajmanje važne… A kada bi, ne daj Bože, sutra ovde ponovo počeo neki rat, jasno je da bi značajan deo elitističkog "kruga dvojke" pre svega bio zabrinut kako da nabavi brendirane pseće granule i kako da uredi da im se ljubimci što manje stresiraju zbog eksplozija i pucnjave.

Tu negde dolazimo do novog dokumentarca, "Mi, naši ljubimci i rat" koji govori o sudbini napuštenih životinja u ukrajinskom sukobu. Svesni da je na Zapadu podrška za ukrajinsku stvar sve manja iz dana u dan, a da su Zapadnjaci daleko osetljiviji na patnje životinja nego ljudi (a pogotovo Slovena), tvorci dokumentarca su se potrudili da pokažu zašto je moralni imperativ da se, pre svega zbog jadnih životinja, što pre zaustavi ruska agresija. Film je snimljen u ukrajinsko-kanadskoj koprodukciji, uz obilatu finansijsku podršku kompanije za plaćanje platnim karticama "Viza", a uskoro bi trebalo da se zavrti na većini američkih striming servisa.

Autor Anton Ptuškin pokazuje efekat rata na napuštene životinje, kao i napore da se izvede, kako se smatra, najveća evakuacija kućnih ljubimaca u istoriji. Iako Ptuškin dosta pažnje posvećuje volonterima i aktivistima koji rizikuju svoje živote kako bi spasavali životinje, glavne zvezde ovog dokumentarca ipak su mačka Glorija koja je preživela 60 dana bez hrane i vode u razorenoj stambenoj zgradi u Borodijanki i pas Patron (Džek Rasel terijer) koji je maskota ukrajinske službe za razminiranje terena i koji je od Zelenskog dobio orden za hrabrost.

Veliki deo segmenta o Gloriji u prvi plan stavlja brigu za emotivno i psihološko stanje trinaestogodišnje mačke nakon golgote kroz koju je prošla, što izaziva nenamerne asocijacije na čuveni skeč Monti Pajtonovaca o službi za zbunjivanje mačaka koja izvodi komplikovane igrokaze kako bi izvukla mačke iz egzistencijalne depresije. Što se tiče drugog junaka, Patron je postao jedan od glavnih oružja ukrajinske propagande na mrežama, a pored Instagram naloga dobio je i svoju animiranu seriju na Jutjubu čiju izradu su finansirali Ju-Es-Ejd i Unicef.

Kada govorimo o ljudskim protagonistima, ističe se Dmitrij Revnijuk, osnivač i vođa Zoo patrole za spasavanje životinja, koji se preporučuje izjavom da bi uvek pre pomogao životinji nego čoveku. Uz dužno poštovanje za njegovu hrabrost i požrtvovanost, tu nam je odmah jasno da imamo posla sa mizantropskim ludakom i zoofilnim ekstremistom koji je spreman da stavlja svoj život na kocku (i egzistenciju ljudi koji zavise od njega) kako bi, na primer, nahranio lava koga su bahati ukrajinski tajkuni ostavili u kavezu u svojoj napuštenoj vili. Revnijuk je inače u više navrata optuživan da je zapravo maroder koji traganje za napuštenim životinjama koristi kao paravan za pljačku napuštene imovine.

Evidentno je da autori filma odlično poznaju mentalni sklop zapadne ciljne publike kojoj se obraćaju. U filmu gotovo da nema pominjanja ljudskih žrtava, a suze i teški uzdasi su rezervisani isključivo za tužne sudbine životinja koje nisu uspele da se spasu.

Plasira se i iznova ponavlja teza da je upravo pomaganje životinjama (a ne ljudima) ono što nas čini humanim, a nema boljeg načina da se humanost potvrdi na delu nego da se uplati određeni iznos na račun koji je istaknut pre završne špice.

Možda se pitate ko je konačni korisnik sve te humane pomoći? Neki fond za zaštitu životinja? Crveni krst Ukrajine? Pa ne, novac se sliva u "Fondaciju drugi front" koja sva prikupljena sredstva odmah prosleđuje Oružanim snaga Ukrajine za kupovinu oružja. Mačka Glorija bi bila ponosna, samo da može da zna.