Dip fejk Putin

Svakodnevno smo svedoci ogromnog, galopirajućeg napretka i ubrzanog usavršavanja performansi veštačke inteligencije koja je došla do te tačke da je u stanju da proizvodi naizgled uverljive fotografije i video snimke, takozvane dipfejkove, koji prikazuju stvarne ličnosti u nekim izmišljenim, lažnim scenarijima.

To može biti izvor bezazlene šale i zabave, kao što su na primer viralni tik-tok klipovi u kojima Arnold Švarceneger, sa svojim prepoznatljivim jakim austrijskim akcentom, peva balade Džordža Majkla ili spotovi u kojima Tramp i Putin sviraju gitare zajedno u rok bendu dok ritam sekciju drži Kim Džong Un na bubnjevima, ali može biti i povod za ozbiljnu brigu kada se dipfejk tehnologija koristi za krađe i prevare, kao što je bio slučaj u jednoj banci u Hong Kongu gde je upotrebom lažnog video snimka banka oštećena za 25 miliona dolara, ili za takozvanu osvetničku pornografiju koja ima za cilj javno sramoćenje nedužnih osoba.

Hteli ne hteli, dovedeni smo u situaciju da više ne možemo da poverujemo ni vlastitim očima i ušima, a dalji razvoj ove tehnologije dovešće neizbežno do mnogih etičkih, pravnih i društvenih sporova i sivih zona kada će biti gotovo nemoguće razlučiti ono što je stvarno od onoga što je generisano uz pomoć Ej Aja.

Od nedavno, takođe imamo priliku da vidimo kako izgleda kada se čitav jedan celovečernji bioskopski film, sa krupnim političkim ambicijama i gromoglasnom pi-ar kampanjom, osloni na veštačku inteligenciju u kreiranju lika glavnog protagoniste.

Radi se o filmu "Putin" poljskog režisera Patrika Vege koji je zamišljen kao izrazito kritički intonirana, nezvanična filmska biografija ruskog predsednika Vladimira Putina. Iako je snimljen u Poljskoj sa poljskim glumcima i pratećom ekipom, likovi u filmu govore engleskim jezikom što sugeriše da je ovo ostvarenje pretežno snimano za zapadnu bioskopsku publiku.

Reditelj je ključnu odluku da tumačenje Putinovog lika ne poveri nekom glumcu, već da na pokrete glumca Slavomira Sobole, uz pomoć veštačke inteligencije, digitalno "nalepi" Putinovo lice objasnio činjenicom da je Putinov lik suviše poznat i sveprisutan i da ni najbolji glumac na svetu uz pomoć profesionalne šminke i maske ne može dovoljno uverljivo da ga dočara.

Vega tvrdi da je upotrebom dip fejk verzije Putina želeo da postigne dodatnu autentičnost i da povede gledaoce na putovanje u, kako kaže, mozak "najopasnijeg čoveka na svetu", ali već posle prvih kadrova filma postaje bolno očigledno da je njegova prava namera isključivo difamatorska i propagandna, i to na najvulgarniji i najinfantilniji mogući način. Na samom početku, vidimo Putina kako od svog načelnika generalštaba prima raport o razvoju događaja na ukrajinskom frontu dok se samo u pelenama trese na podu i prima injekcije za misteriozno neurološko oboljenje.

Beli lotos – turizam kao korporativni terorizam

Nakon toga film nas vodi u Putinovo detinjstvo gde naš preplašeni protagonista dobija batine od krupnijeg dečaka, nakon čega odlučuje da je bolje "umreti na nogama nego živeti na kolenima". Od tog trenutka, siledžija koji je maltretirao mladog Putina postaje odraz i sublimacija njegove mračne, dijabolične strane, večito gladne moći i vlasti nad drugima, i naš vodič kroz ostatak filma. On ga usmerava ka treniranju džudoa, ali i savetuje da u Drezdenu, nakon pada Berlinskog zida, ne spali sve dokumente KGB-a o vodećim nemačkim političarima sa Istoka, već da ih sačuva i koristi kasnije za ucenu i trgovinu uticajem.

Stilski varirajući između nadrealne groteske u stilu Bulgakova i realističnog prosedea, reditelj prikazuje Putinov uspon kroz postsovjetski politički establišment kao mešavinu nasilja, korupcije i ucena; ruska elita okarakterisana je, bez izuzetka, kao karikaturalna galerija zadriglih buzdovana, pijanaca i secikesa, a posebno su odurne halucinantne scene pejntbol "lova na zečice" gde filmski Putin zajedno sa različitim crnoberzijancima, obaveštajcima i akterima kriminalnog podzemlja učestvuje u grupnom silovanju siromašnih devojaka obučenih u kostime Plejboj zečica.

Prvi put kada upoznaje Jeljcina, on zatiče tadašnjeg predsednika mortus pijanog na podu njegovog kabineta, nakon čega ga zajedno sa njegovim šefom kabineta nosi pod tuš. Ubrzo on postaje Jeljcinov čovek od poverenja, zadužen za prljave poslove, a nakon što ga, takođe zahvaljujući uceni, nasledi u Kremlju, on širi svoju moć i autoritet apsolutnog gospodara Rusije pomoću tajnih službi, suzbijajući demokratiju i građanske slobode na svakom koraku. Naročito su monstruozne insinuacije da su, u cilju povećanja Putinovog rejtinga i konsolidacije njegove moći, izrežirani čečenski teroristički napadi u Dubravka teatru 2002-te i u školi u Beslanu 2004, što je nešto što se ni najzagriženiji i najumobolniji Putinovi kritičari na Zapadu nisu usudili da iznesu kao optužbu.

Film se predvidljivo završava nuklearnim napadom koji pokreću ljudi oko Putina kako bi porazili sataniste sa Zapada, dok Putin skončava obeznanjen u grčevima, sa prljavom pelenom i penom u ustima.

Iako je na Zapadu iracionalna mržnja prema Putinu odavno zamenila bilo kakvu ozbiljnu politiku prema Rusiji, treba istaći da je, uprkos značajnoj medijskoj podršci, ovaj filmski pamflet prošao dosta nezapaženo i kod publike i kod kritike.

U recenzijama se ističe prenaglašena gluma, nedostatak logičke i narativne koherentnosti u scenariju, kao i loši specijalni efekti, jer filmski Putin nijednog trenutka ne deluje kao živ čovek sa emocijama u očima i prepoznatljivim grimasama na licu, već kao zamrznuti lik iz neke igrice koja se igra na lošoj grafičkoj kartici.

Nikome nije jasno na šta je otišao prilično izdašan budžet od 15 miliona dolara (obezbeđen od strane britanskih investicionih fondova), jer čak i amaterski dipfejkovi sa mreža deluju daleko realnije od ovog navodno profesionalnog i revolucionarnog projekta.

Većina kritičara više pažnje je posvetila upotrebi veštačke inteligencije nego samom sadržaju filma, jer je to pitanje vrlo kontroverzno na Zapadu gde je čak dovelo i do glumačkog štrajka 2003. kada su glumci ustali protiv filmskih studija koji su se nameračili da digitalno koriste njihove likove protiv njihove volje i bez odgovarajuće nadoknade.

Podrazumeva se da Putin nije dao dozvolu filmadžijama za korišćenje njegovog lika, te da film, i u tom čisto zakonskom smislu, predstavlja sramnu zloupotrebu i kršenje ljudskih prava. Kuriozitet je da se ovaj film pojavio tek malo posle filma "Šegrt", daleko kvalitetnijeg kvazibiografskog ostvarenja koje je imalo za cilj da pred predsedničke izbore ocrni Donalda Trampa, a da upravo ovih dana baš Putin i Tramp pregovaraju o okončanju rata u Ukrajini i stvaranju novog, pravednijeg multipolarnog sveta, dok liberali i globalisti, koji sačinjavaju najveći deo filmske industrije, besno škrguću zubima od nemoći. Oni koji se zadnji smeju definitivno se najslađe smeju.