Buđenje klasne svesti na filmu

Kraj februara i početak marta obično je period godine kada se, zbog dodela Oskara i našeg Festa, dosta govori i piše o filmovima i kada se svode utisci i sastavljaju liste najzapaženijih ostvarenja u protekloj godini.

Među svim istaknutim naslovima, postoje dva filma koji, po skromnom mišljenju autora ovih redova, zaslužuju da budu posebno izdvojeni, jer potencijalno najavljuju početak jednog trenda koji ispunjava sve preduslove da bude revolucionaran. Radi se o ostvarenjima "Trougao tuge" i "Meni".

Zajedničko za oba ova filma, pored toga što imaju specifičan evropski pedigre i senzibilitet, jeste to što i jedan i drugi govore o klasnim odnosima i klasnoj svesti na jedan neuvijen, vrlo duhovit i na momente drzak način kakav dugo nije viđen u američkoj kinematografiji glavnog toka.

Treba napomenuti da su u poslednjoj deceniji problemi ekonomske nejednakosti i ubrzanog raslojavanja tabu tema u Holivudu, gde daleko više vole da snimaju srceparajuće, politički korektne limunadice o mukama transrodnih osoba i zlu belačkog rasizma nego o tome kako radnici nekada prosperitetnih industrijskih gradova masovno ostaju bez posla i kako preko 30 miliona ljudi u Americi nema ni najosnovnije zdravstveno osiguranje.

Kao da Holivud još uvek funkcioniše po plutokratskim uputstvima koje je za filmsku industriju 1947. sastavila Ajn Rend, ruska imigrantkinja jevrejskog porekla i spisateljica koja je fetišizovala američki individualizam, egoizam i pohlepu do krajnjih granica, pa je tako savetovala filmskim studijima da u svojim filmovima nipošto ne idealizuju "obične ljude" i da ni slučajno ne kritikuju tadašnje bogataše i industrijalce, kao što je to imao običaj da čini genijalni i neposlušni Čarli Čaplin, jer na taj način podrivaju kapitalistički i preduzetnički duh nacije.

Za razliku od Ajn Rend, norveški reditelj Ruben Ostlund, autor filma "Trougao tuge", koji se otvoreno samoidentifikuje kao komunista, nema nikakav problem da pokaže nakazno naličje vladajućeg ekonomskog sistema u kome uglavnom paraziti prosperiraju i luksuzno žive, dok vredni i sposobni ljudi tavore na dnu socijalne piramide. On svoje junake smešta na luksuzno krstarenje na kome se vrzmaju milijarderi iz IT sektora, ruski tajkuni, influenseri sa društvenih mreža i mnogi drugi samozadovoljni članovi povlašćene globalne kaste.

Nakon brodoloma, koji bi se mogao pročitati i kao metafora za kovid pandemiju, ispostavlja se da su svi ti moćni, imućni ljudi potpuno beskorisni i bespomoćni u promenjenim spoljnim okolnostima na pustom ostrvu, a da jedina koja ume da lovi ribu i da upali vatru jeste čistačica sa broda koja je u vladajućem poretku bila potpuno marginalihovana, na samom dnu društvene lestvice. Ispostavlja se da u toj novoj realnosti daleko više vredi jedna sredovečna čistačica nego mlada, zgodna manekenka čiji je jedini talenat pravljenje selfija. Samom brodolomu neposredno prethodi izuzetno duhovita i lucidna pijana noćna ideološka rasprava između kapetana broda, američkog marksiste, koga igra Vudi Harelson i ruskog tajkuna, zaljubljenika u kapitalizam, koja bi se mogla i opisati, parafrazom Morisa Žolija, kao dijalog u paklu između već pomenutih Čarlija Čaplina i Ajn Rend.

Situacija se na ostrvu drastično menja, kao i hijerarhija brodolomnika, pa dojučerašnji vatreni zastupnici kapitalističke ideologije munjevito postaju pobornici one stare komunističke krilatice "od svakog prema sposobnostima, svakome prema potrebama".

Inverzijom "proizvodnih odnosa" na ostrvu i njihovim kasnijim iznenadnim vraćanjem u prvobitno stanje, sa svim posledicama koje te promene donose, Oslund nam otkriva samu srž kapitalističkog sistema, koji se uvek zasniva na dominaciji i eksploataciji, a ne na fer-plej takmičenju i zadovoljavanju stvarnih ljudskih potreba kako tvrde njegove apologete.     

Isto tako, odavno je još francuski aforističar Nikola de Šamfor primetio da se svako društvo, u osnovi, deli na dve klase: na one koji imaju bolji apetit nego večeru i na one koji imaju bolju večeru od apetita. Nepoverljivim ("sit gladnom ne veruje") i nepomirljivim odnosom između te dve ekonomske i gastronomske klase bavi se film "Meni" Marka Majloda koji na crnohumoran način tretira protivrečnosti savremenog društva u kome su hrana i njeno konzumiranje postali instrument klasne demarkacije.

Iako su mnogi kritičari ovaj film, zbog eksplicitnih scena nasilja i napete atmosfere, žanrovski smestili u horor fioku, preciznije bi bilo reći da se radi o nadrealnoj i prilično surovoj bunjuelovskoj satiri koja se podjednako ruga pretencioznom svetu "visoke kuhinje" (haute cuisine), koji se pomodarski vrti oko ekskluzivnih restorana sa Mišelinovim zvezdicama i egzotičnim jelima, ali i bulumenti prebogatih, ispraznih i blaziranih skorojevića koji potvrdu svog društvenog položaja i klasne nadmoći traže u tobože rafiniranim i preskupim gastronomskim uživanjima koja su nedostupna običnim smrtnicima.

Režiser i scenarista filma Mark Majlod poznat je po radu na HBO seriji "Naslednici", koja je takođe nezaobilazan deo kinematografskog/televizijskog talasa izvrgavanja ruglu dekadencije i ekscesa onih "jedan odsto bogataša" koji širom sveta izvode bahanalije i obeduju delikatese poput retke francuske ptice ortolana (nekoliko hiljada evra po jednom serviranju), dok običan narod, pritisnut inflacijom, sve teže krpi kraj sa krajem.

U filmu "Meni" ulogu anđela klasne osvete preuzima ne sebe slavni kuvar Slovik, u maestralnom tumačenju Rejfa Fajnsa, koji je strogi perfekcionista i smeli inovator kome je dojadilo da "pokušava da zadovolji nepca onih koji nikada i ničim nisu zadovoljni". Smisao njegovog života i njegova strast za kulinarskom umetnošću ugasila se pred banalnošću, pohlepom i prostotom onih koji, u vladajućem ekonomskom sistemu, jedini mogu sebi da priušte plodove njegove kreacije. Kako bi otišao uz veliki, osvetnički prasak, on okuplja na izolovanom ostrvu šaroliku grupicu bogataša, kvazihedonista otupelih čula i sterilnog duha kojima, zajedno sa svojom fanatično odanom proleterskom poslugom iz kuhinje, planira da servira upečatljiv poslednji obrok. Svi gosti njegove finalne kulinarske demonstracije pažljivo su odabrani tako da simbolično predstavljaju različite delove globalističke elite koja je ostatku društva uništila radost uživanja u mnogim stvarima, pa i u hrani.

Jedina koja ima šansu da se spasi sigurne smrti je tajanstvena devojka Margo, "padobranac" među gostima, koju igra Anja Tejlor Džoj, ali samo pod uslovom da se dobrovoljno odrekne snobovske pretencioznosti i razmažene kapricioznosti društva u kome se sasvim slučajno obrela i kome suštinski ne pripada.