Bićemo opet prvaci sveta

Odavno naša košarkaška reprezentacija nije ispraćana na neki veliki turnir sa manje pompe i iskazanog entuzijazma u domaćoj javnosti nego što je to slučaj sa ovogodišnjim timom za Svetsko prvenstvo, koje se održava od 25. avgusta do 10. septembra na Filipinima, Japanu i Indoneziji.

Mračni oblaci sumnje nadvili su se nad našim nekada besprekorno plavim košarkaškim nebom, a neka čudna mešavina depresije i rezigniranosti uvukla se i među najveće košarkaške optimiste i zaluđenike. Čak se i bivši asovi svako malo javljaju sa gorkim lamentima o tome kako više nismo košarkaška nacija i kako treba da se pripremimo za nadolazeće godine osrednjosti i izvesnih eliminacija u četvrtfinalima.

U zemlji u kojoj je košarka više od sporta i u kojoj najslavniji trenuci naše košarkaške prošlosti, poput Kićanovićeve i Slavnićeve odbojke u Liježu 1977-te, trojki Saše Đorđevića i Milana Gurovića protiv Litvanije odnosno SAD, Rebračine blokade Mihailovu i Danilovićevog zakucavanja preko Sabonisa, odavno obitavaju u mitskim sferama kolektivne svesti, teško je pomiriti se sa prosečnošću i borbom za, u najboljem slučaju, olimpijsku vizu.

Očigledno da je otkaz Nikole Jokića, NBA šampiona i zvanično najboljeg košarkaša sveta, duboko pogodio košarkašku i sportsku javnost, jer je narušio iluziju o kultu reprezentacije koji je, nakon kraha i implozije na Evropskom prvenstvu 2005. u Beogradu, mukotrpno ponovo izgrađen za vreme selektorskog mandata Saše Đorđevića. Iza Jokićevog otkaza lančano su usledili otkazi Micića, Kalinića, Pokuševskog, Lučića i, na kraju, Nedovića, koji nije bio zadovoljan ulogom i minutažom u Pešićevoj rotaciji. Dakle, odsustvo ubedljivo najboljeg igrača planete i čitave jedne petorke pride značajno je kadrovski oslabilo ekipu koja je već duboko psihološki uzdrmana neočekivanim porazima od Italijana na prošlogodišnjem Evropskom prvenstvu i na kvalifikacionom turniru za Olimpijske igre koji je odigran 2021. u Beogradu.

Ta dva vezana poraza od istog protivnika koji, ruku na srce, ne spada u sam svetski vrh, ali i kiks protiv Argentine na prošlom Svetskom prvenstvu, nedvosmisleno su pokazali da postoje neki strukturalni problemi u radu KSS i trenerske struke. Iako ni najveći košarkaški znalci ne mogu da se slože oko toga šta je tačno "trulo u državi Danskoj", golim okom je vidljivo da naši igrači već duže vreme zaostaju u atletskim predispozicijama (brzina, skočnost, eksplozivnost), kao i da nemamo niske, brze plejmejkere koji mogu sa lakoćom da probijaju prvu liniju odbrane i da prave viškove za otvorene šuteve.

Takođe, kad smo već kod šuteva, evidentno je da više nemamo, izuzev Bogdana Bogdanovića, čiste i pouzdane šutere koji su kadri da pogode nekoliko trojki u seriji i na taj način slome moral protivnika. Protiv Italijana na Evropskom prvenstvu, uprkos Jokićevim nadljudskim naporima u reketu i stalnom pravljenju viškova i otvorenih pozicija za šut, podbacili su upravo spoljni igrači koji su nemilice bacali cigle ka košu. Italijani, s druge strane, iako inferiorni u drugim segmentima igre, pogađali su svoje trojke i to je bilo dovoljno da nas dva puta zaredom eliminišu.

Šut je stvar pravilne mehanike i besomučnog treninga, ali njegova preciznost, kao i odsustvo iste, često odaje i psihološko stanje i mentalnu snagu šutera. Naši najveći asovi iz zlatne prošlosti, poput Kićanovića, Đorđevića, Bodiroge ili Teodosića, nisu pogađali u odlučujućim trenucima mečeva zato što su imali najmekšu ruku na svetu, već zato što su imali najhladniju glavu i najveće "bele bubrege", odnosno duboko ukorenjenu veru u sopstvenu nadmoć i košarkašku izuzetnost.

Nažalost, izgubili smo vremenom taj pobednički mentalitet koji danas daleko više krasi Špance koji pobeđuju i kada nemaju na papiru najjaču ekipu, pa se onda nekako spontano desi i da Huančo Hernangomez, igrač poznatiji po filmu sa Adam Sendlerom za Netfliks nego po nekim velikim košarkaškim dostignućima, pogodi u finalu Evropskog prvenstva protiv Francuske sedam od devet trojki.

Uopšte uzev, Španci, kao naš glavni rival i pretendent na titulu najbolje neameričke reprezentacije, već godinama, na reprezentativnom nivou, igraju košarku na način na koji je igrala stara Jugoslavija-brzo, maštovito, sa dosta improvizacija i nekonvencionalnih rešenja, dok su naši talentovani mladi igrači počeli da nestaju u šablonskim i jednodimenzionalnim postavkama kakve se forsiraju u Evroligi, gde je rezultat ispred razvoja mladih igrača.

Isto tako, broj stranaca koji vode glavnu reč u Zvezdi i Partizanu odavno je premašio onu meru koja bi se mogla smatrati zdravom za popunjavanje i obnavljanje reprezentacije svežim talentima.

Postoje čak i oni dušebrižnici koji smatraju da bi upravo naturalizovanje stranih igrača moglo biti rešenje za jačanje kadrovskih potencijala reprezentacije, pozivajući se na to da su čak i moćni Španci ključeve tima predali američkom plejmejkeru Lorencu Braunu koji ih je vodio do zlatne medalje na prošlom Evropskom prvenstvu, ali i da je jedna ogromna Rusija osvojila svoju poslednju zlatnu medalju 2007. upravo odlučujućim poenima američkog košarkaša Džej Ar Holdena. Ipak ima daleko više košarkaških puritanaca koji veruju da Srbija, poput Litvanije, treba da zadrži svoj ponosni status košarkaške aristokratije koja se oslanja isključivo na sopstvene snage, pa i po cenu izostanka zlatnih medalja.

Kako smo kao narod skloni iracionalnim preterivanjima i čestim promenama raspoloženja, od neumerene euforije do padanja u najcrnje očajanje, tako i ovaj depresivni košarkaški trenutak može brzo da se preokrene u nove pobede za pamćenje.

Možda baš na ovom Mundijalu, gde nas svi potcenjuju, iako i dalje imamo sasvim pristojan sastav. Nije baš sve tako crno. Još uvek imamo najboljeg košarkaša na svetu koji će, siguran sam, igrati za nacionalni tim na narednim turnirima. Još uvek imamo blistave mlade talente poput debitanta Nikole Jovića i Nikole Topića, predvondika generacije koja je nedavno u Nišu osvojila Evropsko prvenstvo za juniore.

Još uvek imamo publiku koja strastveno voli i dobro poznaje košarku, lude navijače koji prave vrelu atmosferu i rutinski obaraju sve rekorde posećenosti u Evroligi. Još uvek imamo dinarsku genetiku, košarkašku tradiciju i pedigre koje garantuju da će ovaj naš region biti nepresušan izvor talenata i budućih NBA zvezda. Još uvek smo, kao legitimni naslednik SFRJ i SRJ, uz Amerikance, najtrofejnija reprezentacija na Svetskim prvenstvima sa čak pet zlatnih medalja. I što je najvažnije, još uvek danonoćno odzvanja basketaško tapkanje lopte po dvorištima i terenima širom Srbije. Da, sasvim je to izvesno, bićemo opet prvaci sveta.