Bono Voks: Zao glas koji se daleko čuje

Legendarna satirična animirana serija “Saut Park” svojevremeno je, u jednoj urnebesnoj epizodi, objasnila uzrok ljigavosti Bono Voksa time da on zapravo nije čovek, već hodajući izmet u ljudskom obliku. Slično skatološko-fiziološko poređenje izneo je i njegov stariji kolega roker Rodžer Voters iz grupe “Pink Flojd” nakon što je Bono nedavno javno lamentirao nad jevrejskim žrtvama od 7. oktobra prošle godine, ne pominjući ni jednom rečju desetine hiljada nedužno ubijene palestinske dece koja su nakon tog datuma stradala u surovoj izraelskoj odmazdi.

Ovaj 63-godišnji roker i frontmen popularne grupe U2, miljenik liberalnih medija i korporativne oligarhije iz Davosa, odavno je stekao reputaciju kontrolisanog političkog aktiviste, moralnog egzibicioniste i lažnog humanitarca koji se poslušno odaziva na svaku komandu “duboke države” kada treba iskoristiti medijsku vidljivost svoje muzičke grupe i poslati neku političku poruku u službi globalističkih interesa.

Nije važno da li je u pitanju rat u Bosni, promocija LGBT ideologije, podupiranje Grete Tunberg i “zelene agende” ili vatrena podrška Ukrajini i Izraelu, Bono je uvek tu da svojom patetičnom retorikom i otrcanim koncertnim performansima stane na stranu bogatih i moćnih, oličenih u Kolektivnom zapadu, a protiv siromašnih i ugroženih sa Istoka i Globalnog juga. Iako je popularnost U2 na svetskoj muzičkoj sceni odavno u strmoglavom padu, što je i logično jer su poslednji dobar album snimili pre nekih dvadeset i kusur godina, Bono i njegov partner Edž uporno odbijaju da se, kao drugi vremešni umetnici, posvete samo muzici i nastupima koji igraju na kartu nostalgije, tragikomično pokušavajući da ostanu relevantni time što će se “nakačiti” na svaku vruću političku i društvenu temu.

Poslednji u nizu Bonovih političkih ispada bilo je prekidanje koncerta U2 u Las Vegasu tokom kojeg je zahtevao od publike da uzvikuje ime nedavno preminulog ruskog opozicionog političara Alekseja Navaljnog kako bi poslao poruku Kremlju i, kako je rekao, naučio Vladimira Putina o tome šta je “sloboda”.

Podrazumeva se da su svi globalistički mediji, od “Njujork tajmsa” preko Si-En-Ena do lokalnih ispostava N1 i Nova, ushićeno preneli ovo kao najvažniju moguću vest.  Nije potrebno posebno napomenuti da je Bonova briga za političke zatvorenike naprasno izostala u slučaju Džulijana Asanža, koji već skoro pet godina, na pravdi Boga i ivici života, trune u britanskom zatvoru Belmarš, ali i u slučaju Gonzala Lire, jutjub blogera i američkog državljanina čileanskog porekla koji je nastradao u ukrajinskom kazamatu zbog kritika upućenih na račun kijevskog režima.

Zbog njegovog licemerja, korumpiranosti i nedoslednosti, ali i napadnog dodvoravanja britanskoj kruni, Bono je izrazito neomiljen čak i kod svoje kuće, u Irskoj, gde ga tretiraju kao nacionalnog izdajnika i prodanu dušu.

Imao sam u životu priliku da sedim na pivu sa nekolicinom Iraca i svi odreda su spontano osetili potrebu da se, u ime čitavog irskog naroda, izvinjavaju za U2 i naročito Bona. “On je nacionalna sramota koja nas bruka svaki put kada otvori usta”, rekao mi je još davno Endi Kerns, pevač severnoirske pank-rok grupe “Terapi”, dok smo ispijali "ginise" u jednom pabu u Ankari.

Irski novinar iz Dablina Hari Braun napisao je pre nekih desetak godina čitavu polemičku knjigu o Bonu, “Frontmen: Bono (u ime Moći)”, u kojoj je razotkrio mnogo neprijatnih činjenica iz Bonove biografije i detaljno analizirao njegov javni angažman.

Po Braunu, Bono Voks je najparadigmatičniji primer kolektivnih zapadnih deluzija o rokerima kao buntovnicima i borcima za slobodu koji zapravo služe kao korporativne marionete i ambasadori različitih globalističkih i zapadnih imperijalističkih agendi. On srčano peva o slobodi, buntu i nekonformizmu, ali zapravo ponavlja i dalje diseminuje političke stavove i propagandne narative identične onima sa fabrika laži kakve su Si-En-En i Bi-Bi-Si. On plače nad sudbinom gladne i bolesne Afrike ali besramno podržava zapadne paternalističke, neokolonijalne projekte eksploatacije crnog kontinenta. On govori o socijalnoj pravdi i ekonomskoj nejednakosti ali izbegava da plaća poreze u svojoj rodnoj Irskoj, on se moli za mir i bratstvo među narodima ali su mu najbolji drugari ratnohuškači i jastrebovi poput Tonija Blera, Pola Volfovica i Džona Mekejna.

Kako zaključuje Braun u knjizi, kada sve to stavite na gomilu i podvučete crtu, teško da crne naočare i kožne pantalone, odnosno imidž rok zvezde, mogu popraviti stvari i spasiti dušu onoga koji ju je odavno prodao đavolu.

Naravno, izlišno je uopšte Srbima objašnjavati ko je Bono Voks. Mi smo ga “pročitali” među prvima, jer nas je zadužio svojim političkim angažmanom tokom rata u Bosni. Tada je, u jeku turneje “Zuropa”, kada su U2 bili verovatno najpopularniji bend na planeti, tokom svakog koncerta uspostavljao direktnu telefonsku vezu sa “opkoljenim” Sarajevom i zahtevao uvođenje sankcija i bombardovanje bosanskih Srba koje je poredio sa nacistima i Hitlerom.

Istovremeno je održavao vrlo bliske veze sa tadašnjim ambasadorom BiH u Ujedinjenim nacijama Muhamedom Šaćirbergovićem, a njihova tesna saradnja na antisrpskoj propagandi krunisana je jednim strastvenim francuskim poljupcem koji je ovekovečen od strane foto-reportera. Kasnije, kada se zaratilo na Kosovu, Bono je ponovo bio u prvim redovima kada je trebalo, pred kamerama, roniti krokodilske suze za tragičnu sudbinu kosovskih Albanaca i prizivati vojnu intervenciju NATO-a.   

Legenda kaže da je Pol Dejvid Hevson odabrao svoje umetničko ime po prodavnici slušnih pomagala koja se nalazila u Dablinu preko puta garaže u kojoj je vežbao njegov prvi bend. Dopalo mu se kako Bono Voks zvuči na latinskom i značenje koje se krije iza tog naziva.

Dobar glas, kako kaže naš narod, daleko se čuje, a loš glas još dalje.

Uprkos imenu koje je sebi odabrao, Bono je upravo taj loš, odnosno zao glas, koji se daleko čuje i koji nanosi mnogo štete narodima koji se nađu na meti zapadne ratne mašinerije i njene prateće propagande. Ipak, i on, takav kakav je, može biti od velike koristi kao merni instrument pravednosti i istinitosti, kada neku situaciju ne poznajemo dovoljno dobro. Metoda je jasna i vrlo jednostavna: čim vidite da se Bono protiv nečega angažovao i da nešto kritikuje i napada, znaćete, gotovo bez greške, da je to ispravna strana.