Venecija za pet evra
Sudbina Venecije je savršena metafora za čitavu Zapadnu Evropu, oko čijih se filozofskih ideja, kreativne imaginacije i proizvodnih inovacija, vekovima vrtela sudbina čitavog sveta, a koja je danas, na kraju jednog civilizacijskog ciklusa, prinuđena da, u situaciji sve izraženije političke irelevantnosti i neumitnog industrijskog i finansijskog kraha, svoj komfor obezbeđuje rasprodajom svoje istorije i kulturnog nasleđa novim gazdama za Istoka
Kada je nedavno obelodanjena odluka venecijanskih vlasti da počnu sa naplaćivanjem ulaza u grad za turiste koji dolaze na jednodnevni izlet, mnogi su je dočekali sa burnim negodovanjem i skepsom. Na dan početka sprovođenja ove mere, 25. aprila, na Rimskom trgu došlo je do fizičkog obračuna policije i oko hiljadu demonstranata koji se kategorički protive ovoj meri.
Neformalni vođa građanske inicijative koja je protiv naplate ulaznice za Veneciju, Mateo Seki, po zanimanju ugostitelj, izjavio je da je besmisleno naplaćivati ulazak u grad, jer će time Venecija izgubiti dostojanstvo i postati zabavni park, poput Diznilenda. Po njemu, razumnije bi bilo ograničiti dnevni broj turista koji mogu da uđu preko rezervacija, ali zadržati otvoren i slobodan karakter grada. Ima i onih koji su najavili tužbe protiv gradske uprave jer, po njima, odluka krši jedno od osnovnih prava slobodnog kretanja koje je zagarantovano zakonima EU.
Gradonačelnik Venecije Luiđi Brunjaro, na konferenciji za štampu na kojoj je obrazlagao odluku o uvođenju takse od pet evra za ulazak u Veneciju, izjavio je da je cilj ove probne mere da se barem delimično obuzda turizam koji preti da ugrozi normalno funkcionisanje grada. "Naš cilj nije da zatvorimo grad, već da sprečimo da on eksplodira", rekao je Brunjaro.
Teško je ne složiti se sa Brunjarom u vezi sa pogubnim efektima turizma na grad koji je nadaleko čuven po svojoj jedinstvenoj lepoti i otmenosti. Jer Venecija ne samo da ubrzano tone (oko 22 cm za poslednjih sto godina), ona i demografski nestaje i gubi svoju izvornu građansku supstancu. Pre četrdesetak godina u Veneciji je živelo oko 175 hiljada duša, dok danas ima jedva pedeset hiljada stalnih rezidenata. Ekonomski pritisak zbog povećanih cena i objektivno umanjenje kvaliteta života zbog stalne buke, viška đubreta po kanalima i nesnosnih gužvi doveli su do toga da se rođeni Venecijanci povlače pred najezdom došljaka i prolaznika.
U isto vreme, turistička poseta je dostigla vrtoglave razmere pa se procenjuje da Veneciju godišnje poseti između 20 i 30 miliona turista. To je dovelo do bizarne situacije u kojoj u Veneciji ima više turističkih ležajeva nego stanovnika koji plaćaju poreze. Ideja uvođenja ulazne takse svakako ima veze i sa popunom gradskog budžeta koji hronično kuburi sa visokim troškovima održavanja i restauracije venecijanskih baroknih palata, mostova i drugih drevnih zdanja koja ubrzano propadaju, nagriženi zubom vremena i nadolazećom slanom vodom i sveprisutnom vlagom.
Ipak, uvođenje ulazne takse višestruko je problematično, i u praktičnom i u simboličkom smislu. Nije realno očekivati da će relativno beznačajni iznos od pet evra bilo koga odvratiti od dolaska u grad (samo kapućino na Trgu svetog Marka košta barem dva puta toliko), a s druge strane realizacija naplate ulaznice pokazala se toliko traljava i dezorganizovana, u najboljoj tradiciji posrnule, konfuzne EU birokratije. Prema preliminarnim podacima iz kancelarije gradonačelnika, prvog dana od uvođenja takse u Veneciju je ušlo oko 113 hiljada ljudi, dok su ulaznicu platili samo 16.000 njih. Dakle, procenat naplate za sada manji je od 15 odsto.
Igrom slučaja, imao sam priliku da se nađem u Veneciji tih dana i da vidim iz prve ruke kako tragikomično izgleda sam proces kontrole naplate. Nema nikakvog punkta niti prolaza kroz koji svi došljaci moraju da prođu i pokažu plaćenu ulaznicu, već grupice mladih devojaka i mladića sa raznobojnim keceljama nasumično saleću putnike na stepenicama Santa Lućija železničke stanice i počinju sa njima neobavezno da ćaskaju o tome da li su platili ulaznicu ili nisu. Autora ovih redova, valjda zbog balkanski korpulentne i bradate pojave, nisu ni zaustavili da pitaju da li je platio kartu, iako je prethodno to učinio onlajn preko sajta gradske uprave.
S druge strane, naplata ulaznice za grad samo pojačava utisak da je nekada moćna i bogata Mletačka republika, koja je tako dugo suvereno vladala politikom i trgovinom severnog Mediterana, svedena na plastificirani "muzej na otvorenom" u kome je svaki autentični, vitalni život ugašen. Grad daje neke znake života isključivo sezonski, prvo za vreme karnevala u februaru pa za umetničko Bijenale u proleće i, na kraju, tokom filmskog festivala početkom septembra.
Nekada zavodljiva i tajanstvena "Serenisima", "plutajuća bajka" kojoj su se divili najveći umovi i najveće estete od Getea, preko Njegoša, do Tomasa Mana i u kojoj su se stvaralački susretali i preplitali Zapad i Vizantija, Eros i Tanatos, rodni dom Kazanove, Vivaldija, Marka Pola i Tintoreta, uzbudljivo stecište ezoteričara, okultista, kockara, volšebnika i avanturista svih fela i boja, pretvorena je u poligon za prodaju skupocenih suvenira i besomučno pravljenje selfija bogatih turista sa Dalekog istoka i gojaznih američkih penzionera koji, u neukusno kratkim šortsevima, dolaze nakon iskrcavanja sa džinovskih kruzera u Trstu.
Čak je i čuveni karneval u Veneciji odavno izgubio svoju ritualnu i inicijacijsku dimenziju u kojoj se "ukidaju vreme i klase" (M. Elijade), pretvorivši se u šarenu i ispraznu predstavu za neuke turiste. To je danak plaćen potčinjavanju destruktivnim silama komercijalizacije i industrijskog turizma koje, pre ili kasnije, banalizuju, desakralizuju i obesmisle sve ono što jedno mesto čini vrednim obilaska. Sličan osećaj depresivne sterilnosti i nedostatka šarma vas obuzme i kada posetite Dubrovnik, koji je i sam dugi vremenski period bio pod patronatom mletačkih krilatih lavova.
U tom smislu, sudbina Venecije je savršena metafora za čitavu Zapadnu Evropu, oko čijih se filozofskih ideja, kreativne imaginacije i proizvodnih inovacija, vekovima vrtela sudbina čitavog sveta, a koja je danas, na kraju jednog civilizacijskog ciklusa, prinuđena da, u situaciji sve izraženije političke irelevantnosti i neumitnog industrijskog i finansijskog kraha, svoj komfor obezbeđuje rasprodajom svoje istorije i kulturnog nasleđa novim gazdama za Istoka.
To je ishod koji je vrlo plastično i vrlo sugestivno najavio i opisao Mišel Uelbek u svom kontroverznom romanu "Pokoravanje". Na toj civilizacijskoj buvljoj pijaci, gde vrednost određuju oni sa svežim kapitalom u džepovima, cena od pet evra za grad koji ubrzano tone u morski bezdan Jadrana može čak nekome delovati kao povoljna ponuda.
