Fudbal i srpski mazohizam
Uspomene na Bari i Stojkovićeve maestralne golove protiv Španaca na Mundijalu u Italiji odavno su izbledele, a u međuvremenu izrasla je jedna generacija koja, iako svim srcem voli fudbal, praktično ne zna za uspehe već je razvila odgovarajući luzerski mentalitet
Završilo se, na neslavan način, još jedno veliko takmičenje za srpsku fudbalsku reprezentaciju. Najbolji srpski fudbaleri uspeli su da, za više od 270 minuta žive igre, postignu samo jedan gol, osvoje skromna dva boda od mogućih devet i da po ko zna koji put razočaraju čitavu naciju. Dok se ozbiljne reprezentacije spremaju za eliminacione mečeve, naši "orlovi", spakovanih kofera, uveliko mogu da uplaćuju aranžmane za letnje brčkanje po egzotičnim destinacijama.
Od trenutka kada je sudija odsvirao kraj utakmice protiv Danske, počela je, od televizijskih pričaonica preko novinskih članaka u sportskoj štampi do lokalnih kafića i kafana, uobičajena rasprava o uzrocima novog neuspeha u najvažnijoj sporednoj stvari na svetu. Vox populi, čiji je glas oličen u javnim nastupima bivšeg fudbalera i RTS analitičara Radeta Bogdanovića, najveći deo krivice pripisuje selektoru Draganu Stojkoviću, njegovom bizarnom izboru igrača, nepostojećoj taktici i autističnom ponašanju, ali ne zaobilaze se u kritici ni nesposobni i korumpirani partijski kadrovi u fudbalskom savezu i već dobro poznati zakulisni menadžerski uticaji.
Istini za volju, ovog puta nije ni bilo neke preterane euforije i "loženja" (pozdrav za Bobana Rajovića) pred početak turnira u Nemačkoj. Za razliku od Svetskog prvenstva u Kataru pre dve godine, sada nismo gajili preterana očekivanja i velike ambicije, jer je reprezentacija kvalifikacije jedva "preživela" uz vrlo neubedljivu igru protiv realno slabih reprezentacija Crne Gore i Bugarske, uz dva poraza od Mađarske, koja takođe nije uspela da prođe svoju grupu na Evropskom prvenstvu.
Bez obzira na značajno snižena očekivanja, ipak smo se potajno nadali da naši igrači mogu da iznenade u trenutku kada su ih svi otpisali. Na kraju krajeva, lopta jeste okrugla, a draž sporta generalno sadržana je u tome da ne pobeđuju uvek najbolji na papiru. Ako je mogla Grčka 2004. godine, sa igrački skromnijim timom od našeg, zašto ne bismo mogli mi iz drugog plana da pomrsimo svima račune? Tesan poraz na samom startu od prvog favorita turnira Engleske i dobra igra u drugom poluvremenu, kada smo izvikane Engleze sabili u njihov kazneni prostor, dodatno su raspalili maštu nacije koja mazohistički voli fudbal i kojoj malo treba da se, poput hepo kocke, zapali. Drugim rečima, ponovo smo se ponadali kao najgore naivčine.
A onda je došla utakmica sa Slovenijom u kojoj su naše vedete delovale tako pogubljeno, tako beskrvno, bezidejno i tromo da su se i najveći optimisti brzo spustili na zemlju. Bilo je mučno gledati naš vezni red koji, bez trunke kreativnosti i inicijative, nemoćno vraća loptu pozadi igračima odbrane kao da je cilj fudbalske igre zadržati loptu što duže na svojoj polovini. Ostaje zabeležen neprijatan statistički podatak da smo reprezentacija koja je najviše puta vratila loptu golmanu na čitavom prvenstvu. Iako smo unapred upisali pobedu, Slovenci su nas nadigrali i nadtrčali, ali je volšebni gol Luke Jovića u dodatnom vremenu učinio da ostanemo u igri za prolaz pred poslednje kolo. Trebalo je "samo" da pobedimo Dansku.
Na dan utakmice, Velika Britanija pustila je na slobodu Džulijana Asanža, tako da smo mogli da se bodrimo i sokolimo da je svanuo dan dobrih znamenja i da su i veća čuda moguća od naše pobede. Mogli smo se takođe prisetiti kako je manje-više ista grupica igrača sa istim selektorom hrabro nadigrala Portugaliju u gostima u odlučujućoj utakmici u kojoj nam je samo pobeda vršila posao. A Portugalija je, po imenima i po tradiciji, kudikamo ozbiljnija reprezentacija od "vaskrslog" Eriksena i drugara.
Fudbal je za Srbe postao isključivo izvor patnje i poniženja
Navijački naboj i entuzijazam dodatno su pumpale izjave naših igrača i selektora Stojkovića pred utakmicu u kojoj su obećavali junačku borbu do poslednje kapi krvi i ostavljanje srca na terenu. Sve nade i optimizam raspršili su se kao talasi o stene kada je objavljen sastav za meč s Danskom. Piksi je krenuo sa samo jednim napadačem Mitrovićem i s defanzivno orijentisanim srednjim redom, dok je na desni bok stavio zaboravljenog Mijailovića, koji inače igra zadnjeg veznog, a na levu stranu je prebacio Živkovića koji je rođeni "dešnjak".
Konfuzna i neuigrana postavka dala je očekivane plodove na terenu. Delovali smo tokom čitavog meča kao ekipa koja čuva rezultat. Umesto da napadamo od prvog minuta, igrali smo zatvoreno, bunkeraški protiv zbunjenih Danaca, koji su i s jednim bodom išli dalje, tako da nisu bili preterano zainteresovani da jure gol po svaku cenu, a ostaje zapisano da smo prvi šut u okvir gola uputili tek u 92. minutu. Taj jedan šut Sergeja Milinkovića Savića, ako to uopšte možemo nazvati šutom, iako iz izgledne pozicije, više je ličio na prijateljsko i nežno dodavanje protivničkom golmanu Šmajhelu. U jalovosti i traljavosti tog šuta je savršeno ovaploćen čitav naš nastup na ovom Evropskom prvenstvu. Sporo, slabo, nemaštovito, dosadno, kukavički, ređaju se negativni atributi koji slikovito opisuju impotentnu igru Stojkovićevih izabranika.
Ruku na srce, treba napomenuti i da našoj reprezentaciji nisu suđena barem dva čista penala nad Mitrovićem (protiv Engleske i Danske), tako da je, uz malo sreće i sportske pravde, konačni bilans mogao biti drastično drugačiji. Iako se, formalno gledano, samo učešće može okarakterisati kao uspeh, jer, pre Nemačke, nismo igrali na Evropskom prvenstvu kao samostalna država Srbija, ne možemo nikako da budemo zadovoljni pred činjenicom da nismo prošli grupu na velikom takmičenju još od Evropskog prvenstva 2000. kada su nas u četvrtfinalu Holanđani isprašili sa 6 : 1.
Uspomene na Bari i Stojkovićeve maestralne golove protiv Španaca na Mundijalu u Italiji odavno su izbledele, a u međuvremenu izrasla je jedna generacija koja, iako svim srcem voli fudbal, praktično ne zna za uspehe već je razvila odgovarajući luzerski mentalitet. Više se i ne postavlja pitanje da li će nas fudbaleri razočarati, već samo kako će im to poći za nogom ovaj put. Od razloga za kolektivnu radost i povoda za nacionalnu homogenizaciju, fudbal je za Srbe postao isključivo izvor patnje i poniženja.
Jedino je izvesno olakšanje što su i Hrvati na ovom prvenstvu doživeli brodolom, pa barem ne moramo da trpimo egzibicionistička iživljavanja i provokacije autošovinista i građanista onim dobro poznatim pokličem "bravo komšije".
Zanimljivo je da sve ono što za Srbe važi u fudbalu, važi za Hrvate u košarci, i obrnuto. Kao da oba naroda decenijama ne mogu da skinu prokletstvo dve prelomne mitske tragedije, mi Mijatove prečke protiv Holandije 1998, a oni silaska s postolja na Evropskom prvenstvu u Atini 1995. godine. Ako je za neku utehu, Mijatova prečka je barem neuporedivo poetičnija, što našem fudbalskom veltšmercu daje gotovo umetničku dimenziju.
