Evropa: Budućnost na svetskoj periferiji

Jedan od vodećih savremenih ruskih mislilaca, uticajni Sergej Karaganov, u više navrata je ponovio da Evropu (EU) u ne tako dalekoj budućnosti vidi oslabljenu, bezuticajnu i na margini glavnih globalnih tokova. Iako je takvo predviđanje uvek potkrepljivao čvrstim argumentima – od početne, konstrukcijske greške i savremene prenormiranosti, do zabrinjavajućih ekonomskih trendova i vazalne zavisnosti od prekookeanskog pokrovitelja – dugo mu se nije verovalo.

A za Karaganova se ne može reći da je neobjektivni ruski aparatčik ili nekritički sledbenik panslovenske, svepravoslavne ili (neo)evroazijske ideje. Naprotiv! U vreme ruske "katastrofe" 1990-ih isticao se po otvorenoj prozapadnoj orijentaciji. 

Evropska unija naspram autentične Evrope

Prihvatili ih ili ne, činjenice o evropskom deklinizmu su, međutim, neupitne. One su se mogle prepoznati odavno, iako su pokazatelji često bili posredni. Podređena pozicija Evrope zapečaćena je višedimenzionalnim faktičkim porazom njenih dotadašnjih velikih sila u Drugom svetskom ratu. Nemačka i Italija su u pravom smislu izgubile rat, a pobednice su u suštini odnele "Pirovu pobedu" – SSSR je po procenama imao 27 miliona žrtava (14 miliona civila) i devastiran zapadni, douralski, najrazvijeniji deo zemlje, dok su Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska postale toliko nemoćne da su ubrzo počele da gube kolonijalne posede na kojima su zasnivale uloge evropskih i delimično svetskih "igrača".

SAD, jedini pravi ratni pobednik, od zapadne i znatnog dela centralne i južne Evrope napravio je tipičnog satelita u funkciji transatlantskog makro-mostobrana na zapadu evroazijskog kopna – ključnog elementa Rimland-a i glavnog aduta u globalnoj dominaciji.

Dakle, taj deo Evrope, uključen u američke instrumente NATO od 1949. i Evropsku zajednicu za ugalj i čelik od 1950. (kasnija EEZ/EZ/ EU), nije bio kako-tako značajan subjekt, već je postao ništa više od geopolitičkog i geostrategijskog objekta. Samo zahvaljujući toj ulozi tokom bipolarizma, a potom i "unipolarnog trenutka" ona je davala (lažnu) sliku ovozemaljskog raja.

Upozoravali su tzv. autentični Evropljani da se evropska naddržavna integraciona tvorevina ne može večno kriti iza maske "najvećeg mirovnog projekta" i "zapadnih demokratskih vrednosti". Podsećali su da ona nije proistekla iz autonomne i jasno izražene volje njenih naroda i država, a oni beskompromisniji i da je "pod američkom okupacijom", što nije bilo daleko od istine. Nije se moglo osporiti njihovo potenciranje činjenice da ima tu isuviše teškog "istorijskog prtljaga", da je isuviše etnički heterogena i sa suprotstavljenim geopolitičkim interesima koji su samo privremeno "gurnuti pod tepih".

Tradicionalisti i pobornici ideje "Evrope nacija" s pravom su dalekovido opominjali da će je u samoubilačku dekadenciju i identitetsku stranputicu odvesti odricanje od hrišćanskih temelja. Uz to, dodavali su, neokolonijalno postupanje prema "Globalnom jugu" izazvaće migracioni bumerang-efekat koji će nepovratno promeniti evropsku nacionalnu, versku i rasnu strukturu. Takođe, iz Vašingtona selektiranim vodećim EU-birokratama su blagovremeno, ali uzalud sugerisali da će arogantan stav prema novoprimljenim članicama, a ucenjivački odnos prema balkanskim aspirantima, izazvati razumljiv EU-skepticizam i čak EU-fobiju.

Neopterećeni predrasudama, evropski integralisti napominjali su da Evropa nije potpuna bez "istočnog plućnog krila", uočavajući da EU radi protiv same sebe budući da je sve neskrivenije podređena interesima SAD i NATO-a, te njihovom antiruskom delovanju. Čule su se prvo pojedinačne, a potom sve brojnije ocene da EU očekuje "mračna perspektiva", posebno posle čina pod nazivom "Zaokret Primakova" iznad Atlantika povodom početka agresije na SRJ 1999. Ispostaviće se da je to bila najava Putinovog stupanja na lidersku poziciju u Rusiji i uvod u njegovo za Zapad neoprostivo "remećenja status quo-a" istrajnom izgradnjom multipolarnog sveta. 

Evropa kao američki talac

I... "krčag ide na vodu dok se ne razbije!" Uporedo sa relativizovanjem nadmoći SAD i urušavanjem unipolarizma, postajalo je sve jasnije da je EU na "staklenim nogama". Parole iz Brisela o "jedinstvenoj Evropi" upućene zemljama izvan EU sve manje su nailazile na bezrezervno oduševljenje. Domaće "kompradorske elite" nisu više uspevale da kriju kako članstvo u EU podrazumeva usvajanje "sistema vrednosti" isključivo Zapada, ispunjavanje njihovih "propisanih standarda", pristajanje na neokolonijalna ekonomska, politička i kulturna "pravila", na "predvidivo ponašanje" u unutrašnjim i spoljnim poslovima i naročito disciplinovano "usklađivanje sa spoljnom politikom EU" (a diktiranom iz Vašingtona).

Tako od suvereniteta nije ostajalo ništa, nego se zahtevala bespogovorna poslušnost i sprovođenje naloga raznih "kancelarija", "delegacija", "izaslanika", "posrednika", "visokih predstavnika", "izvestilaca", "komesara"...

Iluzija "idealne EU", a još više "EU kao jedinog integracionog puta" ("EU nema alternativu") lagano su nestajali. Svakoj slobodnomislećoj osobi poslednje predrasude razvejao je oružani sukob u ukrajinskoj areni. EU se pokazala da je ono što je, u stvari, oduvek bila: američki placdarm za prodor u rusku interesnu sferu, primicanje samim granicama Rusije i napad ne samo na najprostraniju i prirodnim resursima najbogatiju zemlju na Planeti i geopolitičkog arhi-suparnika, već na simbola civilizacijske "drugosti".

Korisno je bezbroj puta ponoviti: čak ni Nemačka – najsnažnija, vodeća članica EU – nije smela ni da zucne kada je miniran "Severni tok", gasovod od egzistencijalnog značaja za njenu ekonomsku budućnost. A kamoli o "Ramštajnu" i ostalim američkim vojnim instalacijama i trupama na svojoj teritoriji. Šta, onda, očekivati od drugih članica EU nego da poslušno, suprotno elementarnim nacionalnim interesima, na ovaj ili onaj način učestvuju u ratu protiv Rusije. A gde će nabaviti energente i sirovine za svoje recesijom dobrano načete privrede – o tome će misliti sutra. Uostalom, priskočiće u pomoć prekoatlantski "saveznik", ali tek će im ispostaviti uslove i cenu.

EU se nadala ruskom porazu, a da će ona, potom, uz lihvarske kredite velikodušno obnavljati porušeno i prigrabiti ukrajinsko plodno zemljište, gvozdenu rudu, ugalj, uranijum i ostala bogatstva. Očekivala je da će finansiranje rata oboriti Rusiju na kolena. Bila je uverena da ruska ekonomija neće dugo izdržati, smatrajući da je "na steroidima" i da je prestrojavanjem na vojnu proizvodnju postala "pregrejana".

Međutim, na nedavno održanoj tradicionalnoj konferenciji za novinare predsednik Putin izjavio je da se "Rusija razvija uprkos svim pretnjama" i "40.000 sankcija", da je "po paritetu kupovne moći četvrta u svetu", da će u 2024. godini "rast ruske privrede biti 3,9-4 procenta", da u "poslednje dve godine iznosi 8 procenata, a u SAD 5,6 procenata"... Pri tome, kako je podvukao, "poljoprivreda se razvija tempom od tri procenta godišnje", Rusija je "jedan od tri najveća izvoznika hrane, a prva na tržištu po izvozu pšenice". Setimo se stare poslovice: "Ko ima žita, topovi mu se najdalje čuju." 

Evropsko zaostajanje i smena na svetskom vrhu

Ako neko sumnja u Putinove reči kao "rusku propagandu" i "maligni uticaj", trebalo bi da veruje u podatke Svetske banke. Na njih se u jednom jutjub-dijalogu početkom novembra pozvao, tabelarno ih prikazao i nekoliko indikativnih pokazatelja uverljivo komentarisao jedan naš univerzitetski profesor ekonomije, za koga se ne može reći da je proruski pristrasan.

Naime, praveći uporednu analizu G7 (SAD, Japan, Nemačka, Francuska, Ujedinjeno Kraljevstvo, Italija i Kanada) i BRIKS-a (Kina, Indija, Rusija, Brazil i Južna Afrika) naveo je da po paritetu kupovne moći 2023, a posmatrajući zajedno obe grupacije, u prvih pet država nema ni jedne članice EU. Pri tome, podsetio je da je prema ovom pokazatelju Kina ostavila SAD za sobom još 2017.

Tempo privrednog rasta tokom druge decenije 21. veka (2010-2019) u BRIKS-u je iznosio prosečno 3,9 procenata. Samo u Brazilu i J. Africi imao je vrednost manju od 2 procenta, dok je u Rusiji u tom periodu – dakle, pre početka tzv. Specijalne vojne operacije – bio neznatno iznad te cifre. Istovremeno, u zemljama G7 tempo privrednog rasta bio je prosečno 1,63 procenta, i to jedva preko 2 procenta samo u SAD i Kanadi, a od članica EU samo u Ujedinjenom Kraljevstvu (tada u EU).

U međuvremenu svet je duboko zagazio u dedolarizaciju, a uporedo s njom i u deglobalizaciju. Dihotomija BRIKS-a i G7 postala je uočljiva i sve izraženija. Može se reći da su te grupacije postajale dve suprotstavljene strane novog bipolarizma. Na to upućuju dijametralno različite vrednosti i trendovi učešća javnog duga u BDP-u. U godini pred ukrajinski sukob (2021.) njegova prosečna vrednost za pet članica BRIKS-a iznosila je 55,7 procenata, a za G7 čitavih 132,9 procenata.

Podsećanja radi, tzv. mastriški kriterijum, odnosno maksimalno učešće javnog duga u BDP-u trebalo bi da bude 60 procenata. Među članicama EU iz G7 samo je Nemačka bila neznatno iznad tog iznosa, dok su Francuska, Ujedinjeno Kraljevstvo i Italija imale znatno iznad 100 procenata. U narednim godinama taj pokazatelj kod članica G7 dodatno je porastao. Istovremeno, sve zemlje BRIKS-a bile su daleko "ispod crte" od 100 procenata, uključujući i Rusiju gde je iznosio zadivljujućih 16,5 procenata.

Očigledno je da se na globalnom vrhu odigrava "velika smena". Ekonomski pokazatelji su važni, ali ne i jedini koji svedoče da su "Kolektivni zapad" i EU kao njegov sastavni deo na silaznoj, a vodeće sile BRIKS-a, kao i one koje su "pred vratima" na uzlaznoj razvojnoj putanji. Nije li kliženje u recesiju, kao i pad vlada u dve zemlje koje važe za "lokomotivu EU" – prvo u Francuskoj početkom decembra 2024, a potom, nakon desetak dana, i u Nemačkoj – dovoljan dokaz ne samo akutne, već i hronične krize EU iz koje će ona teško izaći. A Srbija i dalje u EU gleda kao u El Dorado.