Agonija "oročene države": Republika Srpska i razlog postojanja BiH

Nedavno je Republika Srpska na prigodan način – okruglim stolom "Srpska se brani i u Srbiji" i prijemom u Domu Vojske Srbije – u Beogradu obeležila 31. godišnjicu svoga postojanja i donošenja Ustava.

I ovoga puta, kako njeni zvaničnici, tako i učesnici okruglog stola, ponovili su da Republici Srpskoj nema budućnosti u granicama "tamnog vilajeta" BiH. Shodno tome, govorilo se o ujedinjenju u srpsku državu kao egzistencijalnom nacionalnom cilju, uvažavajući činjenicu da za to još ne postoje realni geopolitički uslovi.

Analogno Cvijićevom definisanju položaja Srbije u kontekstu aneksione krize 1908, Republika Srpska je "opkoljena zemlja, a Srbi uhapšen narod" unutar postojeće, ohaerizovane BiH. "Nemoguću državu", kako je BiH opravdano nazvao Nenad Kecmanović, u to vreme neprikosnoveni atlantistički Zapad pod američkim vođstvom sastavio je u Dejtonu radi svojih geopolitičkih interesa.

A ti interesi su prevashodno bili da se stavi "šapa" na nezaposednuti deo Balkana kao važne, povezujuće karike između "polja" na evroazijskoj "velikoj šahovskoj tabli". Uporedo, i da se preventivno fragmentira, oslabi i "obuzda" srpski činilac, viđen kao balkanska transmisija toplomorskog (mediteranskog) vektora "buduće, oporavljene Rusije" (Bžežinski).

Zapadna "izgradnja države" BiH

Zapad je, tobože, nastojao da od BiH napravi "balkansku Švajcarsku". Naravno, u geopolitičkom, a ne u ekonomskom smislu. Suprotno tome, napravio je "balkanski Avganistan". Ona je bila zamišljena kao navodno kompromisna, više državoida nego država, tipične tamponske uloge između Srbije i Hrvatske – pa nek' traje kol'ko traje.

A trajaće onoliko koliko Vašingtonu i njegovim evropskim satelitima bude trebalo ili bude isplativo. Formirana je i postoji prisilom, nevoljena i neprihvaćena od strane srpskog i hrvatskog činioca, a nepotpuna i nedovoljna sa stanovišta muslimanskih/bošnjačkih megalomanskih aspiracija.

Kao primer uspešnosti prikazuju je oni koji veruju u parolu da je "dobro rešenje ono gde su sve strane približno nezadovoljne". Glupost!

Velike sile – prvenstveno one imperijalnog karaktera i sa kolonijalnim iskustvom – za svoje potrebe mogu da naprave neku veštačku državu od bilo kakvog, geografski heterogenog i nekompatibilnog prostora i od bilo kakvog, etno-verski mešovitog i antagonizovanog stanovništva, te da je mimo svake logike omeđe neadekvatnim, diskordantnim, antecendentnim granicama. To su upravo učinile sa BiH.

I nikada nisu ni pokušale da suvislo objasne kako su se tako lako odlučile da razbiju međunarodno priznatu, složenu, multietničku Jugoslaviju, ne dozvoljavajući da se ona čvršće iznutra integriše, a kamoli centralizuje, dok po svaku cenu insistiraju na opstanku BiH, nekadašnje "Jugoslavije u malom", sa očiglednom namerom da je unitarizuju pod muslimanskom/bošnjačkom hegemonijom.

Može im se. Tačnije, moglo im se. Eh, samo još da su mogli da privole Srbe i razvlaste Republiku Srpsku.

Muslimanska/bošnjačka elita stvarno je pomislila da ih Zapad favorizuje iz altruističkih razloga, naklonosti i pravde. Smatrali su da od istorijsko-geografski srpske zemlje, pretvorene u jugoslovensku socijalističku republiku, uistinu mogu da naprave ne-srpsku, odnosno, antisrpsku državu!? Gde će ostali biti podređena raja, a oni dominirati. Štaviše, bili su strateški nestrpljivi i odbili predratnu ponudu Beograda da "vladanje Bosnom" plate ostankom u Jugoslaviji.

Prenebregli su ključnu činjenicu: pred rastakanje SFRJ činili su nedovoljnih 43,5 posto stanovništva i bili apsolutna većina na samo 25,8 odsto teritorije BiH, a njihova najveća kompaktna oblast bila periferna Cazinska krajina. Nema veze: zaratiće, utilitarno vezujući svoju sa hrvatskom zastavom, te uz spoljnu pomoć pobediti, istovremeno se na račun Srba populaciono "razlivajući" do tzv. AVNOJ-skih granica BiH. Pravili su račun bez krčmara.

Rad na "demontaži Dejtona"

Sve oslanjajući se na Zapad, dobili su BiH za koju se vezuje čitav niz pežorativnih naziva – "neodrživa država", "skrpljena država", "država-nedonošče", "kobajagi-država", "država-provizorijum", "država na aparatima", "frankenštajn-država"...

I sami muslimanski/bošnjački lideri vide je kao dejtonsku "ludačku košulju", ali ne odustaju od autodestruktivnog načina da je se reše regionalizacijom kao prelaznom fazom do unitarizacije. Shodno tom cilju, razvila se i sistematski se sprovodi čitava sveobuhvatna strategija.

Tako, pod maskom sportskih udruženja i klubova, formirane su brojne poluvojne grupacije; na ekstremnoj islamističkoj indoktrinaciji i preciznom "pokrivanju prostora" funkcionišu namnoženi vahabijski paradžemati; muslimanske verske vođe u kontekstu unutrašnjih odnosa ratnohuškački pozivaju na "očuvanje zemlje i oružjem" (pomenimo samo istupe reis-ul-uleme Huseina Kavazovića); organizuju se demonstracije ispred OHR-a sa zahtevima da se iz imena države ukloni Hercegovina i ostane samo Bosna (naravno unitarna, u kojoj, logično, žive Bošnjaci, odnosno Bosanci, što podrazumeva dominantno muslimane)... O uzdizanju "genocida u Srebrenici" na nivo nacionalnog i državotvornog "osnivačkog mita" da se i ne govori.

Na propagandnom, prosvetnom, naučnom i kulturnom planu promocija unitarističkog bosanstva je još izraženija. Sarajevski zvaničnici i njihovi glasnogovornici Srbe, po pravilu, nazivaju "bosanski Srbi" ili "bosanski pravoslavci".

Obrazovno-naučni sistem udarnički je angažovan na dokazivanju navodne autohtonosti Bošnjaka, s jedne strane, i potenciranju velikosrpske agresije na BiH čiji je rezultat "genocidna tvorevina" koju kao takvu treba ukinuti, s druge strane. Mediji su potpuno posvećeni anatemisanju Republike Srpske, kojoj čak i ime izbegavaju da pomenu, nazivajući je "manji entitet". Zapad svemu tome tercira, uvek je apostrofirajući u negativnom kontekstu, kao što je, na primer, u vezi sa statusom i ovlašćenjima ZSO, da "neće Republiku Srpsku na Kosovu".

Štaviše, istu namenu, ali "da se Vlasi ne dosete", ima tendenciozno forsiranje "patriotskih sevdalinki" kao homogenizujućeg identitetskog elementa, gde su tekstovi preplavljeni turcizmima, nostalgijom za osmanskim "vaktom", "zemljom Bosnom" i integralistički upotrebljenim geografskim nazivima, naročito onima sa teritorije Republike Srpske (Drinom, Romanijom, Banja Lukom...).

Kada se neko, kao što je to nedavno učinio jedan funkcioner SDA, makar i trenutno razočaran Zapadom od koga je očekivao da muslimanskom/bošnjačkom korpusu "završi posao", ohrabri da samo pomene preorijentaciju BiH prema Kini, Rusiji i – o kakvog li greha – prema Srbiji, to izazove baščaršijsku konsternaciju.

Pa, zar on još nije shvatio da su kreatori "Srebrenice" upravo imali cilj da naprave što veći zid prema Srbiji i preventivno spreče eventualno muslimansko/bošnjačko-srpsko pomirenje i (re)integraciju?

Onda ne treba da čude redovni antisrpski igrokazi, kao što su oni nedavni iz "fudbalskog repertoara" – od skandiranja splitskih klinaca-fudbalera "Srbe na vrbe" na turniru na Ilidži, do incidenata na tribinama u Brčkom, a potom i kamenovanja autobusa sa juniorima kluba malog fudbala iz Bijeljine.

I kako da potraje i pretraje takva BiH? A šta će se desiti kada se sasvim približi kraju "rok trajanja" takve tvorevine? Treba biti oprezan: jer Zapad, kada postane očigledno da BiH više ne može da opstane, pre će dozvoliti nezavisnost Republike Srpske nego njeno ujedinjenje sa Srbijom. Da bi i u nekim novim okolnostima mogao da nastavi sa sejanjem razdora. Primer Crne Gore je isuviše očigledan.