Proizvodnja "zasićenja Kosovom": Skinuti sa dnevnog reda

"Neka se već jednom prihvati taj obavezujući sporazum!", "Kosovo je ionako izgubljeno, da ne izgubimo i EU!", "Ma, da konačno priznamo i da nas ostave na miru!", "Da potpišemo, pa da se već jednom odmorimo od Kosova!", "Ako ne pristanemo na kosovsku nezavisnost, opet će nam Zapad uvesti sankcije!", "Srbi sa Kosova su skupo prodali svoja imanja, a sada traže da ga mi branimo!", "Zbog Kosova smo se zavadili sa čitavim svetom!", "Dosta mi je tog Kosova!".

Sve češće se na javnoj sceni Srbije čuju ove i slične rečenice. Papagajski ih ponavljaju, istina malobrojni, ali smišljeno medijski promovisani (nazovi)intelektualci, eto, za sudbinu nacije i budućnost naše dece zabrinuti akademici predvođeni ne jednim predsednikom SANU. Slede ih namnoženi i umreženi predstavnici fondacija i jednočlanih "istraživačkih centara" i "instituta", analitičari opšte prakse, razni "stipendisti-spavači", uticajni TV voditelji i ambiciozne voditeljke, tobože slučajnim izborom intervjuisani i anketirani građani...

Za tom propagandnom prethodnicom, koristeći sličnu, mada nevešto prikrivenu retoriku, nastupaju treće, druge, a sve češće i prve postave srpskih političara. Tome je služila i skandalozna skupštinska predstava s početka februara. Kukavičluk, defetizam i izdajstvo maskiraju se navodnom mudrošću, kupovinom vremena i zalaganjem za kompromis radi mira i stabilnosti.

Obično se takve izjave tempiraju kada se ciklično generiše zaoštrena situacija u vidu šikaniranja i oružanih napada na Srbe, uzurpacije njihove imovine, pretnji prema SPC, blokiranja tzv. administrativne linije (da se ne lažemo: faktičke granice), incidentnog preuzimanja još jedne nadležnosti Srbije od strane separatističkih vlasti... Gle slučajnosti, to se poklopi sa ultimativnim zahtevima Zapada za intenziviranjem "dijaloga Beograda i Prištine" i pritisaka da se "normalizuju odnosi" i "potpiše obavezujući sporazum" koji podrazumeva "međusobno priznanje". U halapljivim srpskim "medijskim svaštojedima" – ekranoidima – tako se indukuje kolektivna strepnja, nervoza i nestrpljenje. Ima tu nekog sistema i koordinacije, zar ne?

Proglasiti predmetom ruske geopolitičke trgovine

A, sada se tu pojavila i ukrajinska kriza. Na delu jesu geopolitički "spojeni sudovi", ali i to je rado dočekano za kreiranje "zamora Kosovom". Hitro se pristupilo pravljenju veštačkih poređenja i paralela. Paradigmatičan je bio obračun sa anatemisanim ruskim predsednikom i njegovim pitanjem Zapadu o dvostrukim aršinima u vezi s Krimom (Luganskom, Donjeckom...), s jedne strane, i slučajem Kosova i Metohije, s druge strane. Usledio je dodatni impuls za "preumljenje" srpskih masa. Pregaoci na tom poslu donekle su promenili taktiku.

Od pokušaja da Srbima umile EU, NATO i SAD, preorijentisali su se na ocrnjivanje Rusije. Pa je krenuo "narativ" da nije Zapad, već su Rusi, navodno, rasturili SFRJ, naoružavali Hrvatsku, pretili "ravnanjem" Srbije 1999, da urušavaju Dejtonski sporazum, svojim "malignim uticajem" destabilizuju Balkan, njihovi obaveštajci špartaju Srbijom, tu je već i Vagner... I, naravno, Rusima odgovara "zamrznuti konflikt" na Kosovu i Metohiji kako bi to žarište držali aktivnim i tako "prenapregnuli" Zapad, tj. oslabili njegov pritisak u ukrajinskoj areni.

Na taj nači nastoje da unesu "crv sumnje" i okrnje prilično monolitno prorusko opredeljenje Srba. I da, implantirajući sopstvenu rusofobiju, okrive Ruse što Srbi "ne žive kao sav normalan svet" jer je stav Moskve prepreka članstvu "nezavisnog Kosova" u UN. Sledeći logičan korak je zahtev za uvođenje "makar malih, simboličnih sankcija Rusiji" ili "nekim njenim liderima", što bi Zapad Srbiji "uračunao u dobra dela" i dao ausvajs za ostanak na kursu evroatlantskih integracija.

Pri tome, imaju još bezbroj dodatnih (pseudo)argumenata. Najčešće potenciraju da Rusija nije "devedesetih" sprečila uvođenje sankcija, da nije Srbiji pomogla prilikom agresije NATO-a, da je Jeljcin učestvovao u planovima za obaranje vlasti u Beogradu, da je Černomirdin "tercirao" Ahtisariju, da je Rusija u bescenje kupila srpske energetske resurse i firme... Takođe, sigurni su i sistematski ubeđuju srpske "konzumente informacija" da će Rusija "izdati" jer će se na nekoj mirovnoj konferenciji nagoditi sa Zapadom: Krim za Kosovo. Nije isključeno, budući da velikim silama takvi manevri nisu strani, ali odakle naši dušebrižnici to pouzdano znaju?

Ukloniti stožer srpskog nacionalizma

Ti profesionalni neotitoistički borci (i borkinje) protiv srpskog nacionalizma – koga vide na svakom koraku – i dalje smatraju da će mu "slomiti kičmu" tek kada Srbija bude na ovaj ili onaj način "lišena Kosova" i tog "retrogradnog kosovskog mita". Stoga, treba Srbima najpre "ogaditi Kosovo" i naterati ih da ga "pounutrašnje" kao teret sa kojim ne mogu u "svetlu budućnost" i "blagostanje" EU.

Po njima, svaki Srbin trebalo bi da Kosovo smatra "krivcem" za sve svoje nedaće – nemaštinu, bolest, nesporazum sa komšijom, šefovsko maltretiranje, loš uspeh dece u školi, visoku ratu kredita... Kao što su ranije po istom principu sugerisali "krivicu" Republike Srpske Krajine, Republike Srpske i Crne Gore, a ubuduće možda Vojvodine, Raške oblasti, Bujanovca, Preševa... Sve balast do balasta.

I tako redom. Pa, zar su teritorija i granice važni? Sve dok Srbija ne ostane samo Beograd sa okolinom. Dobro de, može da zadrži još Kragujevac, Šabac i Valjevo. Ali, nikako Kraljevo, Kruševac i Smederevo jer isuviše simbolički asociraju na slavnu srpsku srednjovekovnu istoriju i utiču na očuvanje srpskog identiteta. A "mi treba da gledamo napred, a ne nazad", kako Srbima dobronamerno preporučuju sve brojniji "prijatelji" (pored kojih neprijatelji nisu ni potrebni). Jer, napred, u EU "ne može se sa Svetim Savom".

Tek kada južna granica Srbije bude na Zapadnoj Moravi, a kod Stalaća tromeđa Male Srbije, Velike Bugarske i Velike Albanije – to će biti "dekontaminirana", "bezopasna", "poželjna" Srbijica, svedena na "pravu meru", po ukusu domaćih i stranih srbofoba, podobna da zatvori sva sadašnja i neka nova poglavlja "na evropskom putu".

Jalov posao

Đavolja rabota, pomislili bi neki! "Đavo ne ore i ne kopa, nego radi đavolska posla" – to je poznato. Takvim ishodom bila bi konačno zadovoljna i grupacija ekstremnim užesrbijanstvom zadojenih samoproglašenih starosedelaca, tih "jedinih pravih Srba", koji, međutim, ne znaju da su se i njihovi nedavni preci doselili metanastazičkim migracijama.

I njima se, takođe, "zgadilo Kosovo". Odricanjem od Kosova i Metohije neće im više smetati Srbi-Kosovci, koji su "došli sa gomilom para" i zahvaljujući međusobnim vezama baš njima, navodno, uzeli dobre poslove, šefovska i direktorska mesta, tržišta deviza, narkotika, polovnih automobila... Kao što su im to ranije tobože uzeli Srbi-Krajišnici, -Bosanci, -Crnogorci...

Međutim, sve više i neposrednije se pokazuje da je to "račun bez krčmara". "Kosovski mit", "Kosovski zavet" i "Kosovska vertikala" ne samo da ne blede, već za ogromnu većinu Srba postaju sveobuhvatni "Kosovski smisao" i "Kosovska vrednost" – naročito mladima. Suprotno tome, očigledno blede "evropske vrednosti". Na užasavanje udarnika na radnoj akciji preumljenja Srba.