Evropska unija kao Terra Militaris

Istorija Evrope je istorija ratova(nja). Na svom, ali i na tuđem tlu. U međuratnim predasima živela je na ekonomskim i geopolitičkim rezultatima proteklog rata i pripremala se za sledeći.

Šta je EU? Ali stvarno!

U 20. veku, posle jednog pa još jednog krvavog svetskog rata, masovnih ljudskih žrtava i ogromnih razaranja, smatralo se da su Evropljani nešto naučili iz istorije. I da se njene zemlje, imajući stravično iskustvo, više neće oružano razračunavati. Već 1951. "šestorka" Francuska, Italija, Zapadna Nemačka, Belgija, Holandija i Luksemburg formirale su Evropsku zajednicu za ugalj i čelik, preteču Evropske ekonomske zajednice, koja je prerasla u Evropsku zajednicu i Evropsku uniju.

Ona je proglašena za "najveći evropski mirovni projekat", gde su se, eto, "čak i vekovni neprijatelji – Francuzi i Nemci – pomirili", kako se često sugeriše zavađenim Balkancima.

Vešto je izbegavana kontekstualizacija: da se naglasi da je 1949, dakle dve godine ranije, nastao NATO, čiji su teorijsko-koncepcijski tvorci bili korifeji geopolitičke nauke H. Mekinder i N. Spajkmen. Njihova ideja bila je da se Središnjim okeanom, tj. transatlantskom severnoameričko-zapadnoevropskom zajednicom, suzbije i pobedi Središnja zemlja Evroazije (Heartland), tj. Rusija.

Nepovezivanje NATO-a kao vojno-bezbednosne i EU kao ekonomsko-političke integracije, tj. "dve strane iste kovanice" i "leve i desne noge transatlantizma", kako sami sebe vide, naravno u koordinatama bipolarizma, zaista je ili vrhunski diletantizam ili "zavođenje za Goleš-planinu".

Ponovo se pokazalo da Evropa ne može bez rata – zahvaljujući okupatoru s one strane Atlantika ušla je u Hladni rat.

Posredstvom Velike Britanije kao "nepotopivog nosača aviona", SAD su većem delu Evrope sa tzv. slobodne i demokratske strane Gvozdene zavese donele talasokratiju kao geopolitički implant.

Naravno da za pristanak nisu pitali Francuze, čiji je doprinos ratnoj pobedi bio sličan Reneovom iz serije "Alo, alo", a naročito ne poražene Nemce i Italijane. O ostaloj evropskoj "boraniji" da se i ne govori.

Od najvećeg dela zapadne i centralne Evrope SAD su formirale sopstveni transatlantski mostobran. "Evropa je najbitniji američki geopolitički mostobran na evroazijskom kopnu", surovo je eksplicitan "Zbig" Bžežinski u "Velikoj šahovskoj tabli". Bila, jeste i ostaće dokle to bude bilo potrebno i moguće.

A mostobran B. Krivokapić u Enciklopedijskom rečniku međunarodnog prava i međunarodnih odnosa definiše kao "prostor na suprotnoj strani reke, jezera ili mora, koji zauzimaju i brane jedinice napadača pri forsiranju reke ili prilikom vazdušnog ili pomorskog desanta, s ciljem da se tako stvore uslovi za prebacivanje, iskrcavanje i dejstvo novih, većih snaga, kao i za izvlačenje (evakuaciju) sopstvenih snaga sa odnosnog područja". Savršeno jasno.

U EU je razočaran samo onaj ko je bio očaran

Dakle, ako Amerikanci vide Evropu kao mostobran, a nesumnjivo je tako vide, onda je ona za njih prvenstveno vojni objekat i veliko bojno polje – bez obzira na slatkorečivost o savezništvu.

Stoga ona ima krajnje nezavidnu budućnost i, u sadašnjim uslovima, male šanse za autonomno odlučivanje o sopstvenoj poziciji. Sledstveno, još više to važi za najjačeg evropskog aktera. "Evropa koju bi konstruisao i vodio Berlin jednostavno nije moguća", nedvosmislena je američka poruka koju takođe prenosi "Zbig".

Nije li sada jasnija aktuelna mizerna pozicija Nemačke, koja čak ni zbog miniranja Severnog toka ne sme da zucne? Berlin kaputt!

EU ubrzano prestaje da bude simbol svega dobrog, uzvišenog, naprednog, privlačnog... Uostalom, ona nikada nije ni imala te osobine, ali je bila tako propagandno predstavljana. Iako zbog istorijskih iskustava prilično neopravdan, termin "evropske vrednosti" dobio je status pozitivnih vrednosti uopšte. Prefiks ev(u)ro vremenom je počeo da podrazumeva samo EU i da ima razmere integrativne, pa čak i identitetske dogme – od ev(u)rosonga kao takmičenja za najbolju pesmu i ev(u)rogola kakvim su okarakterisani lepi pogoci čak i u seoskim fudbalskim ligama, do ev(u)ra kao stamene valute i namnoženih institucija EU kao merila uređenosti i efikasnosti.

Ali, sve su to pokrivalice za pravu NATO-ulogu EU u velikoj, globalnoj strategiji SAD. Ona je i ranije bila nesumnjiva, ali je ukrajinskom krizom postala sasvim ogoljena. SAD se Evropom bore protiv Evroazije. (I) vojno.

Kada je okončan Hladni rat, odmah je detonirana mina koja je izazvala pravi, "vrući rat" – nasilno rastakanje SFRJ, uključujući i direktnu agresiju NATO, tj. SAD i EU na SRJ 1999, kao i potpaljivanje sukoba niskog intenziteta na jugoistoku centralne Srbije i severu tadašnje BJR Makedonije.

Istovremeno, američki "pipci" u tzv. obojenim revolucijama, koje su uvek imale i oružanu dimenziju, uspešno su funkcionisali duž zonalnog evropskog transgresiono-regeresionog frontijera Imperije.

A onda je usledila Ukrajina. Pokušavajući da odlože kraj unipolarizma i uspore svrgavanje sa svetskog trona, SAD su uzele stvar u svoje ruke i Evropi u liku EU, posredstvom psovačke rečenice Viktorije Nuland, ponovo jasno stavile na znanje i ravnanje gde joj je mesto. "Stara dama", budući da odavno okupirana tome ne može da se suprotstavi, postaje stalna ratna arena i time "ispada iz igre" za mesto jednog od nekoliko svetskih ekonomskih i geopolitičkih "igrača".

Još samo da se upali fitilj

Amerikanci mogu sasvim lako da izazovu novi rat bilo gde u EU jer su, stvarajući je, smišljeno napravili "konstrukcijsku grešku" i postavili dinamit u same njene temelje. A nasleđnih istorijskih razloga, velikodržavnih pretenzija, neuralgičnih tačaka, teritorijalnih revandikacija, graničnih sporova, manjinskih pitanja, akutnih i hroničnih konflikata, primirenih i aktivnih separatizama – ionako ima na svakom koraku.

Nije pitanje da li će sledećeg rata u Evropi biti, već gde će i kada će izbiti? Hoće li se prvo iz Ukrajine proširiti na Pridnjestrovlje, tj. Moldaviju? Ili će Zapad najpre napasti do zuba naoružanu Kalinjingradsku oblast – deo suverene teritorije Rusije? A možda će se vojno sukobiti Mađarska, Poljska i Rumunija oko "podele plena" – zapadnog dela ionako načete Ukrajine? A tek Rumunija i Bugarska za Dobrudžu? Možda će zaratiti Mađarska i Rumunija zbog Transilvanije? Ne treba isključiti da pod određenim uslovima Nemačka prodre u Sudetsku oblast današnje Češke ili pređe poljsku granicu na Odri i Nisi koju je garantovala kada se ujedinjavala?

Može li se usled ambicija Mađarske da pripoji teritorije sa svojim stanovništvom na jugu Slovačke desiti oružani konflikt ove dve članice i NATO i EU?

Popuste li stege ili se pojave takvi interesi Alijanse, zar je teško sa velikom sigurnošću predvideti ratni obračun takođe dve njene članice – Grčke i Turske – npr. zbog davne "Maloazijske katastrofe", Kipra, migranata, egejskih ostrva, granice na moru i spornih teritorijalnih voda...? Nije nemoguće da se "rat omakne" izazvan koškanjem Slovenije i Hrvatske u Piranskom zalivu, naročito ako se umeša Italija? Za sada izgleda neizvodljivo da se pokušaji otcepljenja Katalonije od Španije, Korzike od Francuske, Južnog Tirola od Italije, Škotske i Severne Irske od Velike Britanije... odigraju nasilno, ali hoće li tako biti i u budućnosti...? Isto važi za hipotetičku deobu Belgije, Švajcarske, Italije... Da li iko može da garantuje da (ponovo) neće planuti sukob između Republike Srpske i Federacije BiH ili Srbije i natoidne tvorevine "Kosova"?

Ko i kako da zaustavi ratni perpetuum mobile?

Spisku nema kraja i treba ga redovno ažurirati. Neke krizne tačke su stalne, neke se smire i postanu reliktne, da bi se ponovo aktivirale, dok se neke nove pojavljuju i eskaliraju.

Figurativno rečeno, kao zemljani glavuci u Đavoljoj varoši kod Kuršumlije: jedni odolevaju eroziji, drugi vremenom nestaju, a treći se stvaraju – zavisno od stene na vrhu koja ih kao kapa natkriva. Kao što SAD natkrivaju EU. I nastojeći da čitavu Evropu učine balkanolikim "buretom baruta" – intenzivno je militarizuju.   

Ali, zašto Evropa ne pokuša da se oslobodi te "meke" okupacije koja postaje sve "tvrđa", vrati se sebi i (opet) postane samo svoja? Evropa nacija! U ovim okolnostima, to nije moguće. Zato što njome vladaju robotizovane globalističke elite gajene u američkom inkubatoru i postavljane po vertikali i horizontali na ključna mesta da po globalističkim instrukcijama rade "na daljinski". Dok se bori "kʼo grešan s dušom", ostaje joj nada da će je osloboditi neko sa strane. Iz Evroazije.