Dvoazbučnost je neodrživa

Uvek aktuelna tema pisma dobila je posebnu pažnju nakon izjave ministra kulture da briga o ćirilici i srpskom jeziku nije floskula, kao i da će biti preduzeti konkretni koraci za zaštitu ćirilice. Tim povodom se pre nekoliko dana u jutarnjem programu televizije Nove S razgovaralo o problemu pisma. Kada je voditeljka otvoreno primetila postojeću tendenciju da se upotreba pisma veže za određenu ideološku pripadnost, primetivši da mladi koji poruke pišu ćirilicom neretko pripadaju "desnom" političkom spektru, sagovornici su odlučno negirali pomenuto.

Ipak, u društvu koje koristi dva pisma pomenuta pojava predstavlja neminovnost: svako pismo će se vremenom poistovetiti sa određenom ideološkom formacijom. Otuda i ne može biti trajne dvoazbučnosti, zato što je dvoazbučnost uvek simbolički konflikt, krajnji refleks političkog konflikta koji neminovno deli društvo na dva suprotstavljena pola.

Izbor pisma je simbolički čin

Izbor pisma, a ni pismo po sebi, ne bi trebalo da ima nikakvo značenje. Ono bi trebalo biti neutralan kod, poput boje glasa u govornom jeziku, ali u društvu koje koristi dva pisma za beleženje istog jezika neminovno dolazi, prostom jezičkom zakonitošću, do nesevesne polarizacije u kom izbor pisma ima značenje i šalje određenu poruku. Sa stanovišta logike jezičkog sistema koji uvek teži ekonomičnosti, dva za isto predstavljaju bespotreban višak. Ukoliko se uprošćeno sagleda unutrašnji razvoj jezičkih sistema, može se uočiti tendencija smanjivanja jezičkih jedinica i povećanje njegovog značenjskog dejstva. Ukratko, jezik teži sposobnosti da sa manje kaže više, a ne da sa više sredstava kaže isto!

Neprirodno stanje dvoazbučnosti se stoga uvek završava pobedom jednog pisma, kako i pokazuju primeri svih nekada dvoazbučnih kultura u istoriji. Veštački održavati narativ o ravnopravnosti dva pisma i neophodnosti njihove ravnopravne upotrebe znači veštački održavati konfliktno stanje.

Umesto da izbor pisma ne znači ništa, jer ga i nema pošto kultura koristi samo jedno pismo, izbor između ćirilice i latinice neminovno postaje simbolička praksa i čin svrstavanja na različitim nivoima – dnevnopolitičkom, kulturološkom, religijskom, civilizacijskom, itd.

Ova pojava je trenutno tendencijska, dakle nije dosledno sprovedena, ali se jasno uočava. Nije velika nauka primetiti da će nacionalno odgovorne i od strane države finansirane organizacije većinom koristiti ćirilicu, dok će organizacije finansirane od strane zapadnih vlada pretežno koristiti latinicu.

Mi možemo odbijati da u tome vidimo simbolički čin i poruku, ali diferencijacija se neminovno i čak nesvesno dešava. Različiti diskursi, shodno samoj lokaciji institucija moći koje ih uspostavljaju, vezuju se za određenu civilizaciju i pismo kao njen simbolički izraz.

Logika jezičkog sistema će dozvoliti dva sredstva, ali nikada sa istom funkcijom. Otuda su jedine stabilne dvoazbučne kulture one u kojima je upotreba dva pisma jasno podeljena po funkciji (najpoznatiji slučaj je savremena japanska pismenost). Otuda bi, u krajnjem, ukoliko dejstvo neokolonijalnih zapadnih sila odnese prevagu u srpskoj kulturi, ćirilica bila svedena na religijsko pismo jedne konfesionalne grupe, tj. samo na upotrebu u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, ili bi u krajnjem bila folklorno ili muzejsko pismo poput glagoljice u Hrvatskoj ili mađarskih runa u Mađarskoj. U svim ostalim sferama upotrebe bila bi prisutna jedino latinica.

Odakle nam dva pisma?

Treba imati u svesti činjenicu koja je danas teško zamisliva, a to je da pravoslavni Srbi nikada nisu sistematski upotrebljavali latinicu za beleženje srpskog jezika pre 1918. godine. Pre toga su se vekovima opirali nametanju latinice, koje se zapravo krije iza poznatih ukidanja ćiriličkog pisma: Habzburška monarhija (1779, 1781. god), tj. od 1867. godine Austrougarska (1876, 1914, 1915, 1916. god).

Uprkos postepenom prodoru latinice među pravoslavne, nasilno nametanje nije prestalo i teklo je paralelno tokom dvadesetog veka na celini ili delovima teritorija na kojima živi srpski narod od strane različitih državnih formacija, ali uvek u okviru stare politike  habzburške konstante: Nezavisna Država Hrvatska (1941–1945), Sjedinjene Američke Države (1950), FNRJ (v. svedočanstvo agenta CIA, str. 148) i Republika Hrvatska (1991–1995).

Reč je o postojanju dva vektora latinizacije. Jedan je spoljni i vezan je za delovanje velikih sila i njihovih satelita. Drugi je unutrašnji i svoje poreklo ima u dijalektici srpsko-hrvatskih odnosa koja se odigrava unutar jugoslovenske ideologije.

Iako je u periodu Kraljevine (1918–1939) dvoazbučnost posmatrana kao problem i jasno je shvatana kao negativna pojava, te je na tragu potpunog ujedinjenja postojao i projekat o zajedničkom jugoslovenskom pismu koje bi predstavljalo mešavinu ćirilice i latinice, nakon 1945. godine, a posebno nakon Osmog kongresa komunističke partije kada ona napušta koncept jedinstvene Jugoslavije, narativ o ravnopravnosti pisama dobija konačno uobličenje.

U tom kontekstu stvar je u potpunosti jasna. Pisma su ravnopravna zato što su ravnopravni Srbi i Hrvati. Dakle narodi su nosioci pravnog subjektiviteta, a ne pisma. Otuda je ravnopravnost pisama samo simbolička transpozicija političke ravnopravnosti dva naroda.

Nekada srpsko-hrvatski, a danas srpsko-srpski problem

Jugoslavije više nema, a Srbi i Hrvati ne čine, niti su ikada zaista činili jednu simboličku kulturu. O kakvoj je onda ravnopravnosti reč kada se govori o dva pisma u okviru srpske kulture? Čija se ravnopravnost krije iza ravnopravnosti dva pisma? Ukoliko dva subjekta u okviru srpskog naroda nisu možda na početku postojala, lakanovski rečeno, označitelji su proizveli označeno, i danas se dva pola jasno uočavaju. Tendencija polarizacije ogleda se u upotrebi pisma između takozvane prve i druge Srbije. Dok drugosrbijanski pol gaji jugoslovensku praksu u kojoj verbalno podržava ravnopravnost pisama, a upotrebljava isključivo latinicu, drugi pol verbalno favorizuje ćiriličko pismo dok u praksi koristi i latiničko.

Dakle, reč je o pounutrašnjenju hrvatskog političkog stanovišta u okvire srpske kulture, koje je dosledno obrazložio profesor Milo Lompar. Ova pojava na planu pisma samo je još jedna potvrda njegove teze koja suštinski objašnjava kako je jedan problem, koji je isprva postojao između Srba i Hrvata, sada postao problem između Srba i Srba.

San o dvoazbučnosti

Ključno je da se pomirimo sa činjenicom o neodrživosti pomenutog stanja. Ta neodrživost nije momentalnog dejstva, reč je, naravno, o vekovnim procesima. Izbor između toga koje ćemo pismo učiniti neutralnim je na nama. Svaki put kada pišemo, nažalost, mi se i svrstavamo. Doći će dan kada izbora neće biti.

Važno je samo da se više ne lažemo o ravnopravnosti kada se svakodnevno na naše oči dešava simbolički konflikt velikih civilizacija u maloj srpskoj kući. Ukoliko želimo pripadati kulturi Svetoga Save, izbor je jasan. Ukoliko pak ne želimo, i to je legitiman izbor. Samo, neka takvi pojedinci otvoreno kažu sebi i drugima: mi smo za latinicu, a ne da se kukavički kriju iza floskule o ravnopravnosti dva pisma. U njih više niko ozbiljan ne veruje.

I da za kraj parafraziramo rečenicu sa početka ovog teksta: neko može odbiti, zarad romantičnog jugoslovenskog sentimenta, da ignoriše neodrživost upotrebe dva pisma, ali srpska kultura neće moći da izdrži posledice neodlučnosti. Mnogi koji žive u snu o dvoazbučnosti odbijaju da vide –  java koju nam je Zapad namenio isključivo je latinička.