Veliki pisac u olujnim vremenima: Kako je Andrić izbegao da potpiše "Antikomunistički manifest"

Televizijska serija "Nobelovac", izazvala je, i izaziva, očigledno, veliko interesovanje. Koliko zbog samog (i dalje, uprkos svemu, tajanstvenog) Iva Andrića, toliko i zbog čitave galerije intrigantnih likova. Od Milovana Đilasa, Isidore Sekulić, Miroslava Krleže do (verovatno najintrigantnijeg, gotovo zaboravljenog) Radovana Zogovića.

U središtu, bar prve dve epizode, našle su se dve političke (naglašeno ideološke) ličnosti, i same "načete" literaturom, koje su se, u Andrićevom slučaju, od potencijalnih tužilaca i prekih, bespogovornih presuditelja, u turbulentno dramatičnim danima neposredno po oslobađanju Beograda, pretvorili u njegove moćne zaštitnike: Đilas i Zogović.

Kako je zaista tekao taj proces i prevladalo saznanje da je poznati pisac (bespogovorno velik će postati tek posle pobedonosnog ulaska partizana u Beograd, kad će iz fioke izvući tri svoja kapitalna, najznačajnija dela - "Na Drini ćuprija", "Travnička hronika" i "Gospođica") važniji novim vlastima nego one njemu?

Do, rekoh, potencijalnih tužitelja i presuditelja, u isto vreme, dok su još bili u "šumi", stizali su glasi da Andrić nije (aktivno) učestvovao, tokom okupacije, u "kulturnim manifestacijama". I ništa nije objavljivao. Ni u kvinslinškim listovima i publikacijama, ni u (tada Nedićevoj, Stefanovićevoj) Srpskoj književnoj zadruzi iz koje su ga (uzalud) mamili.

Riskantan gest

Najjača (verovatno najspasonosnija) karta bilo je njegovo odbijanje (preciznije: izbegavanje) da potpiše famozni "Antikomunistički manifest", čiji će potpis nekima od onih koji su to učinili, doći (i bukvalno) glave.

Taj njegov gest je, s obzirom na vreme u kojem se to zbivalo (vreme okupacije, specijalne policije, nacista i Gestapoa) interpretiran (po oslobođenju) kao krajnje riskantan, odvažan, herojski čin.

Sam Andrić, uvek naglašeno uzdržan, o tome nije, ne bar "glasno" i često, govorio. I kad je progovorio, a učinio je to upravo, na njegov "šlagvort", očigledno promišljeno, tamo gde, i pred kim treba: ispričao je svoju "priču", i svoju verziju, upravo Radovanu Zogoviću.

Oda vrhovnom komandantu

Oni koji su se s ovim imenom prvi put sreli, mogli su u njemu videti rezolutnog političara (gotovo) zastrašujuće moći: član Agitpropa (na čijem čelu se, inače, nalazio Đilas) s posebnim (izričitim) ovlašćenjima (jugoslovenski, socrealistički, Ždanov) u literaturi i kulturi. Ne i o (veoma) plodnom piscu: u Crnoj Gori su dva izdavača, beogradski "Oktoih" i podgorički "Štampar Makarije" 2008. godine objavili njegova sabrana dela u deset knjiga!

Nema ni priče o tome šta se sa Zogovićem događalo posle pada s vlasti 1948, kada je zbog demonstrativnog izjašnjavanja za Informbiro izopšten iz javnog života.

Od slanja na Goli otok, ne i od totalnog kućnog zatočeništva najpoznatijeg i najfanatičnijeg "ibeovca" mogao ga je, najverovatnije, spasti i poštedeti (samo) Tito.

Postoji, naime, verzija po kojoj neprikosnoveni vođa nije hteo da (baš) tako nemilosrdno kazni svog prvog (pesničkog) biografa: Zogović je, još u partizanima, sročio dotad najpoznatiju, i najzvučniju, odu vrhovnom komandantu.

Beleške o Andriću

Da se vratim na glavni "predmet" ovog teksta: Andrićevo (spektakularno) izbegavanje da potpiše antikomunistički tekst, sa, pokazaće se, fatalnim posledicama za jedan (ne mali) broj beogradskih, srpskih intelektualaca.

O tom događaju, važnom za potonjeg nobelovca i njegovu (ne samo političku) sudbinu, dragocen zapis ostavio je Radovan Zogović u (zanimljivim) "Beleškama o Andriću". Njih dvojica su, u to vreme, već bili "drugovi". Malo je teže reći, za naglašeno distanciranog Andrića, i prijatelji, iako je Andrić bivao (ne često) gost u domu Zogovića.

Posle sednica u Udruženju književnika Srbije (i jedan i drugi su bili članovi Upravnog odbora) Andrić i Zogović su često povremeno išli peške od Francuske do početka Prizrenske ulice, u kojoj je Andrić tada stanovao.

U jednoj takvoj prilici, ja sam, zapisao je Zogović, ne sećam se više, ni iz kakvog razloga, ni kako, pomenuo Andrićevo odbijanje da potpiše njemačko – nedićevski proglas protiv partizana (tzv. antikomunistički manifest).

Hrabra nagrada herojski hrabrom Asanžu

Pokazalo se da je Andrić već osjećao potrebu da meni, ili da uopšte, reče o tom odbijanju svoju verziju i svoju ocjenu. I on je, ne žureći ali i ne odgađajući, najkraće i najglasnije što se moglo, to i uradio.

- Vidite, to odbijanje... počeo je, ne podižući pogleda. - Tu se preteruje. Ispada kao neko veliko junaštvo. Međutim, tu nikakvog junaštva nije bilo.

Andrić je potom ispričao kako je od nekog saznao o postojanju "manifesta" i njegovom sadržaju. I o odluci da se okupe sledećih dana kulturni radnici i potpišu ga. Premišljajući šta da čini, Andrić se setio poznanika u nekom šumadijskom selu. Otputovao je k njemu na tri dana, "dok pregrmi hajka na potpisivače".

Četvrtog dana vratio se u Beograd, verujući da je sve već gotovo. Jedva je, posle napornog puta, stigao da se umije, zazvonilo je zvono. Na vratima se pojavio, s fasciklom u rukama, čovek u uniformi poslužitelja ministarstva.

Razgovor je potom tekao, po Zogoviću, ovako:

- Gospodin ministar Jonić poslao me je gospodinu Andriću da potpiše, rekao je poslužitelj i otvorio fasciklu.

- A šta to gospodin Andrić treba da potpiše?

- Manifest protiv komunista.

- Žalim, gospodin Andrić je otputovao još pre tri dana... Nema ga.

Poslužitelj je pogledao začuđeno, sramežljivo se osmehnuo.

- Pa, ja vas, gospodine Andriću, poznajem, vi ste dolazili u ministarstvo. Vi ste gospodin Andrić.

Andrić je vidio da se više nema kud.

E pa – rekao je poslužitelju – kad vi kažete da me poznajete, da sam ja Andrić, recite gospodinu ministru da je gospodin Andrić kazao da ga nema kod kuće...

To je bilo sve, rekao je Andrić.

Poziv na ručak

Ostalo je – istorija. Andrić i Zogović su nastavili da se viđaju, kad god su im prilike to dozvoljavale. U jednoj od takvih prilika Andrić je dao Zogoviću rukopis svoje priče "Zeka" da je pročita pre objavljivanja. Zogović je to, počastvovan, učinio "s najvišom usrdnošću i pažnjom".

Kad je to obavio, pozvao je Andrića na ručak, s namerom da posle toga razgovaraju o rukopisu. Prošao je kolima pored izdavačke kuće "Kultura", da "pokupi" suprugu Veru koja je bila, u to vreme, direktorka ove ustanove. S njom je iz "Kulture" izašla Isidora Sekulić. Ona je u ovoj kući povremeno radila kao prevodilac engleskih pesnika i pisaca. Zogovići su je odatle često vozili do njenog Topčiderskog brda.

Zloslutno zveckanje oružjem

Njih dve su sedele pozadi. Svratili su potom u Prizrensku ulicu, po Andrića. Zogović primećuje da je to bila njegova nesmotrenost, greška: "Da Isidora vidi kako Andrić ide k nama na ručak... I da pomisli kako iza toga stoji nešto važnije od ručka!"

Vozeći prema Dedinju, osećao sam da mi nešto smeta, zapisao je Zogović. Nelagodnost i napetost pojačavao je "uljudan i suv pozdrav" s Andrićem: Kako ste, gospodine Andriću?

Iz greške u grešku

I onda je Zogović napravio, kaže, još jednu grešku. "Tako se to meni često dešava: napravim li jednu, napraviću, neminovno, još dve – tri za njom."

Na dedinjskoj raskrsnici, koja se zove "Zvezda", Isidora je zatražila da Zogović zaustavi kola, kako bi izašla. Zogovići su rekli da će je odvesti do kuće. Odbila je. Nije potrebno. Ona voli da pešači.

Ja sam, piše Zogović, zaustavio kola. Ali, bilo mi je pred njom vrlo neugodno... Andrića vodimo na ručak, a nju ne zovemo.

I da bih stvar "popravio", rekao sam da moja žena (tu sam htio da operišem Isidorinom "velikom naklonošću prema njoj") slaba gazdarica, da je u nje – kao Zagrepčanke – sve izmjereno, pa kad je ručak spreman za troje, spremljen je za troje, zato gospođu Sekulić i ne zovemo, učinićemo to u drugom sastavu.

- Nije potrebno, gospodine! Hvala, gospodine!

U njenom glasu osjetila se nota zapanjenosti... Ja, gospodine, nikad nisam bila ljubitelj ničijih ručkova.

Zalupila je vrata. Oštro su udarile potpetice...

Priča o Zogovićevom druženju i viđanju sa Andrićem završava se 1948. godine. Zogović je ostao nepokolebljivo i gotovo fanatično veran svom (boljševičkom) "rusofilstvu". Dovoljno da bude, kao jeretik, izopšten i anatemisan. U potpunoj izolaciji. Godinu dana, kaže, nije kročio iz kuće: tamo ga je čekala, 24 sata, policija.

Posećivala ga je, povremeno, uporno i hrabro, samo Desanka Maksimović. Andrić više ne. Jedno vreme činila je to i Isidora. Sve dok je jednog dana policajci nisu pretresli, pitali zbog čega je dolazila, o čemu je razgovarala sa Zogovićem i – upisali je u "neku crnu knjigu".

Javila se posle toga, užasnuta, telefonom.

- Gospodine Zogoviću, više vas neću posećivati. Ja imam hrabrosti da vam to saopštim!

I nikad više, zaista, nije došla...