Hrabra nagrada herojski hrabrom Asanžu

Ako su nemački političari, i u ovom času gotovo ponižavajuće ponizni prema (moćnim) partnerima i saveznicima s one strane Atlantika (Vašington je iskoristio rat u Ukrajini da posebno čelično disciplinuje Nemačku), umetnici to ne moraju.

I nisu. Pokazali su čak i prkosnu hrabrost odlukom da nagrade herojski hrabrog Džulijana Asanža upravo u času kada bi mogao da bude izručen Sjedinjenim Američkim Državama, gde ga, neizbežno čeka drakonska, "besmrtnička" kazna 175 godina robije: toliko ni Svevišnji ne bi, kad bi postojao i kad bi to hteo, mogao da mu podari godina života.

To demonstrativno upiranje nemačkih umetnika "prstom u američko oko", bilo je jedan od razloga, verovatno i prevashodni, da odluka o nagrađivanju anatemisanog Asanža dobije planetarni (medijski i politički) od‌jek i rezonancu.

Posebna težina

Uz to je, kao veoma jak argument, išla činjenica da je odluku o nagradi najpoznatijem svetskom uzbunjivaču i stradalniku, doneo autoritativan žiri jedne od najuglednijih nemačkih, evropski najstarijih institucije kulture (osnovana 1696. godine), berlinske Akademije umetnosti.

I sam spisak dosadašnjih lauerata zvučnih imena, a najviše ih je iz filmske umetnosti, od Margarete fon Trote, Folkera Šlendorfa do Larsa fon Trira, u koji je, za ovu godinu, uvršten Asanž, za "izuzetan doprinos u medijskoj umetnosti", "istraživačkom novinarstvu u najboljem smislu te reči" (osnivač čuvenog "Vikiliksa" predstavljen je kao "novinar, publicista i izdavač") daje ovoj odluci posebnu specifičnu težinu.

Ono što je, međutim, više od same vesti o nagradi, iziritiralo vašingtonsku političku elitu i moćnike, jeste resko obrazloženje žirija zbog čega je Asanž ovenčan tako prestižnom nagradom: otvorio je svetu oči za sva zlodela, manipulacije vlasti, zlostavljanja i ratne zločine, koje je, najčešće i najviše, činila i počinila upravo njegova domovina, Sjedinjene Američke Države.

Zahvaljući Džulianu Asanžu, svet je saznao, kaže se u obrazloženju za nagradu, ono što je od izuzetne važnosti za javnost, za sve nas, a što je trebalo da "ostane u mraku, neprimećeno": nezakonito delovanje vlasti, nepravde, ubistva, ratne laži i zločini, likvidacije nenaoružanih civila i novinara u Avganistanu i Iraku, nečuvena zlostavljanja u zlogasnom zatvoru Abu Graib i još postojećem (bivši američki predsednik Barak Obama se zavetovao da će ga zatvoriti, nisu mu dali) još zloglasnijem, sramotnom logoru Gvantanamo na kubanskom tlu.  

Uz obrazloženje je išla i konstatacija da Džulijan Asanž godinama čami u londonskoj tamnici, izložen nepojmljivoj torturi, čemu je svedočio, i sve dokumentovao, specijalni izaslanik Ujedinjenih nacija Nils Melcer.

Priznat i uvažavan

Nagrada Asanžu nosi, inače, ime jedne takođe značajne ličnosti. Reč je o Konradu Volfu, izuzetnom filmskom stvaraocu. I jednom od retkih ličnosti sa istočne strane, bivše Nemačke Demokratske Republike, koji je "preživeo" proces ponovnog nemačkog ujedinjenja. Nije ga, istina, dočekao (umro je 1982), ali nije kao ličnost potonuo. Priznat je i uvažen od elita na zapadu, koje su, prema zemljacima s druge strane nekadašnje "gvozdene zavese" nastupali često s omalovažavanjem, pobednički arogantno.

Konrad Volf je, inače, potomak ugledne jevrejske porodice. Otac pisac, diplomata i vatreni pristalica Komunističke partije Nemačke. Dva razloga, poreklo i politička pripadnost, za spasonosno bekstvo, u času kad su nacisti preuzeli vlast, preko Austrije, Švajcarske, Francuske u – Moskvu.

Tamo je imao prvi kontakt s filmom, potonjim životnim zanimanjem i preokupacijom. Kao vojnik sovjetske armije umarširaće pobednički u Berlin. Uniformu je skinuo koju godinu kasnije. Režirao je veliki broj filmova, od koji su neki dobili nagrade na međunarodnim filmskim smotrama. Film "Zvezde" specijalnu nagradu 1952. u Kanu. Bio je godinama, sve do smrti, predsednik istočnonemačke Akademije umetnosti...

"Čovek bez lica"

I Konradov rođeni brat Markus Volf je, daleko od umetnosti, s drugom vrstom talenata, takođe izuzetno interesantna, intrigantna ličnost. Bio je čuveni, tajnoviti ("čovek bez lica") prvi obaveštajac Istočne Nemačke, koji je onu Zapadnu zasejavao uspešno svojim agentima. Sve do bonskih vrhova vlasti.

Njegov najveći uspeh je "instaliranje" famoznog Gintera Gijoma za najbližeg saradnika (ličnog sekretara) velikog Vilija Branta. Kad je konačno otkriven, Brant je promptno podneo neopozivu ostavku na najvažniji položaj u zemlji, kancelarski tron...