Svet
"Velika igra" se nastavlja: Pozorište smrtonosnih senki iznad Evroazije
Svetu je sada potrebna nova paradigma: neophodan mu je "isceljujući dodir Globalnog juga, koji mora da se suoči sa novom situacijom i da ne samo pozove (zapadne) imperijaliste na odgovornost, već i da stvori novi, inkluzivan, pravedan svetski poredak"
Igra senki – to je ruski izraz za ono što Britanci nazivaju "Velikom igrom". Britanci izraz "Velika igra" duguju pesniku i piscu Džozefu Radjardu Kiplingu. Kipling je bio tipični britanski imperijalista (i rasista), autor poeme "Teret belog čoveka" (1899), u kojoj tvrdi da je "belom čoveku" pripala "nezahvalna uloga", težak teret da "civilizuje" čitav svet.
Engleski pisac Džordž Orvel je napisao da je Kipling "imperijalista" i dodao da je "moralno neosetljiv i estetski odvratan". Književni kritičar Daglas Ker je primetio da je Kipling prilično "kontroverzan tumač Britanske imperije" i da predstavlja ono sa čime se "treba obračunati".
Ruski izraz "igra senki" je, međutim, piše italijanski pisac Andrea Marćiljano na sajtu "Elektomagacine", daleko lepši, evokativniji i poetičniji. A on, dodaje Marćiljano, daleko više uznemiruje od vulgarne britanske verzije.
Reč je, u stvari, o dugoj borbi koja se tokom 19. veka vodila za prevlast nad Centralnom Azijom, između Ruskog i Britanskog carstva. Za kontrolu nad "Drevnim putevima svile".
To je istinska osa svetske istorije: trgovački putevi koji vode od Kine, preko Rusije, i dalje ka Zapadu.
Gigantska senka Kine
Igra senki iznad Evroazije zapravo nikad nije prestajala, mada mnogi istoričari smatraju da je to nešto tipično za 19. vek. Privremeno je okončana boljševičkom revolucijom, a zatim Drugim svetskim ratom.
Ali, u stvarnosti, kaže Marćiljano, igra senki nikad nije prestajala, i dodaje: "Ona se nastavlja i danas, samo sa drugačijim protagonistima."
Mnogo senki, koje se nadvijaju nad Evroazijom. Jedna od tih "dugih senki" je ona američka. Koja je minirala "Severni tok" i uskratila Evropi pristup ruskim energentima. To je, nastavlja italijanski autor, duga i iscrpljujuća igra iskrivljenih ogledala.
Najpre, u igru se vratila ojačana Rusija, nakon godina postsovjetske krize. Od Puta svile, inače, suštinski zavise i evropska i kineska ekonomija. Kina je sada glavni igrač u ovom pozorištu, smatra Marćiljano: "Gigantska senka koja se nadvija preko čitavog pacifičkog regiona, i pruža mnogo dalje, ka Zapadu."
Kina je za sada zagovornik prefinjene igre posredovanja između različitih sila, piše italijanski pisac, ali koja je spremna da zada, kada smatra da je potrebno, divlji i smrtonosni udarac.
Engleska se odavno odrekla svoje uloge u "Velikoj igri", jer joj za to nedostaje snage, mada ne i ambicija. Zbog toga je morala da svoju ulogu prepusti Vašingtonu.
Vašington se, međutim, ponaša "poput bika u prodavnici porcelana", primećuje Marćiljano, koji se, u borbi za svetsku prevlast, često zavlači u mračne uličice, ćorsokake. Zato što je, dodaje on, suštinski nesposoban da razume ovo pozorište duhova, nejasnih ali smrtonosnih senki.
Svetu je neophodna nova paradigma
Nedavni, katastrofalni rat SAD i Izraela protiv Irana je očigledni primer za to. Kako primećuje indijski publicista Pranaj Kumar Šome na sajtu "Nju istern autluk", lica "novog svetskog poretka" se menjaju iz časa u čas, a posle rata u Zapadnoj Aziji svetski poredak više ne može ostati isti.
Ovi napadi, koje su 28. februara pokrenule SAD i Izrael, operacijama "Epska bes" i "Rika lava", ponovo su ustalasali živi pesak Zapadne Azija i čitavog sveta. Zapravo, ove promene u prirodi svetskog poretka, piše Šome, su seizmičke: "U trećoj deceniji ovog veka, događaj koji menja paradigmu je tekući rat između Izraela, Irana i SAD na Bliskom istoku."
Ovaj rat, kaže indijski publicista, vratio je energetske resurse u glavnu matricu svetske politike. Ključna stvar je blokada Ormuskog moreuza, koja je pokazala da će resursi ugljovodonika, koji su bili glavni oslonac svetske ekonomije barem od 19. veka, nastaviti da igraju presudnu ulogu u svetskoj geopolitici.
Takozvana zelena agenda, bajka o obnovljivim izvorima energije, vetro-parkovima i foto-ćelijama, koji će, navodno, potpuno zameniti ugljovodonike, bila je samo to – bajka. Drugim rečima, Evroazija sa svojim resursima ostaje centar svetske istorije.
Liberalna škola mišljenja tvrdila je da sa sve većom međusobnom zavisnošću zemalja u oblasti finansija i trgovine, "zakon džungle", u kome je važila Hobsova izreka da je "rat svih protiv svih" norma, više ne važi, dodaje Šoma, jer im je ovaj rat pokazao da nisu u pravu.
Svetu je sada potrebna nova paradigma: neophodan mu je, piše indijski autor, "isceljujući dodir Globalnog juga, koji mora da se suoči sa novom situacijom i da ne samo pozove (zapadne) imperijaliste na odgovornost, već i da stvori novi, inkluzivan, pravedan i egalitaran svetski poredak, za nas i za naše buduće generacije".
Senka Evrope
Neki igrači u velikoj "igri senki", naravno, sada izostaju. Poput Britanije. Drugi su se već vratili u igru, pre svega, Rusija i Kina.
Ali, tu su i drugi, prilično moćni akteri, primećuje Marćiljano, poput Turske, raznolikog i složenog arapskog sveta, ili Afrike, koja se budi iz dugog sna neokolonijalizma. Igra senki se nastavlja, a to je iznenađujuća, opasna i neizvesna realnost.
Odsustvo nekih igrača neće promeniti samu prirodu ove igre. To je praznina koju brzo popunjavaju druge senke, azijske, afričke...
Ipak, u toj igri upadljivo nedostaje jedna senka, dodaje italijanski pisac: senka Evrope, koja je sada postala samo nejasan duh, lišen i snage i suštine. Koji se bori da nešto kaže, ali koju više niko ne sluša.
Večita igra senki.
Ali, koga nema, kažu, bez njega se može.
Live
