Bajdenovo DA, Šolcovo NE

Dva državnika u odlasku, jedan nepovratno (Džo Bajden) drugi s naglašenim (bezizglednim?) ambicijama da se, uprkos fijasku i porazu, vrati na tron (Olaf Šolc) povukli su, u isto vreme, dva radikalna, a posve oprečna, poteza.

Neposredno pred seobu iz Bele kuće, Bajden je napravio zaokret planetarno visokog bezbednosnog rizika i potencijalne nuklearne katastrofe - dozvolio je Kijevu, ono što je dugo, sve do pre neki dan, uporno odbijao, da koristi američke krstareće rakete dugog dometa (do trista kilometara) i gađa ciljeve (duboko) na ruskoj teritoriji.

Još neko vreme, do parlamentarnih izbora 23. februara i, potom, sklapanja vladajuće koalicije (što nikad ne ide glatko) nemački kancelar Šolc ostao je tvrdo na svojoj dosadašnjoj poziciji - ponovio je rekao "ne" isporuci (još razornijih) nemačkih krstarećih raketa "taurus" (domet do pet stotina kilometara) Ukrajini.

Prva raselina

Od kad traje sukob u Ukrajini, a s njim bespogovorno američko disciplinovanje zapadnih Evropljana, ovo je prva i jedina, javno i dramatično vidljiva, raselina u odnosima između Berlina i Vašingtona. I to na politički najeksplozivnijem problemu - pitanju rata (ne samo ukrajinskog) i mira.

Sličnu (jeretičku) političku hrabrost - opet na temi rata i mira! - pokazao je svojevremeno Šolcov stranački prethodnik na kancelarskom tronu Gerhard Šreder: odbio je (demonstrativno) da se, u zalivskom ratu, stavi pod ratni barjak tadašnjeg američkog predsednika Džordža Buša Mlađeg.

Šreder u tom času nije bio usamljen. Tada je stvoren (moćni) antiratni (i antimaerički) trijumvirat koji su, uz nemačkog kancelara, činili ruski i francuski predsednici, Vladimir Putin i Žak Širak.

Olaf Šolc se izričitim i reskim "ne" ("NE ostaje NE i – tačka!") isporuci "taurusa" Ukrajini, s obrazloženjem kako neće "da uvlači Nemačku u rat sa Rusijom", našao se, međutim, potpuno usamljen na političkoj vetrometini: žestoko ga, naime, zbog toga napadaju ne samo opozicioni konzervativci, nego i doskorašnji koalicioni partneri, Zeleni i liberali, u čijim redovima ima najviše bučnih rusofoba i (ratnih) huškača, od Analene Berbok do (još grlatije) Mari Agnes Štark Cimerman.

Sam Šolc je dao "šlagvort" za baražnom paljbom s kojom se sada suočava. Odbijao je da samoinicijativno ulazi dublje u ukrajinsku ratnu lavu, pre nego to učine (pre)moćni saveznici s one strane Atlantika. A u tome je prešao put i pravio zaokrete kakve nije napravio nijedan lider u zapadnoj familiji: od poljske bolnice i pet hiljada šlemova - prva ponuda – stigao je do haubica i tenkova ("leoparda") – ne da, međutim, ono što Zelenski najviše i najupornije traži, "tauruse".

Vraćanje na početak

U odgonetanju razloga za (ipak neočekivanu) Šolcove odlučnosti (koju ruski šef diplomatije Sergej Lavrov hvali kao odgovoran državnički čin) kad je reč o famoznim raketama "taurus" (najubojitije oružje kojim raspolaže Bundesver), odlučnosti skopčane s njegovim velikim političkim rizicima (ne samo u sopstvenoj kući) strah od uvlačenja zemlje u rat sa Rusijom može biti preovlađujući. Ne i jedini razlog.

Iako otpisan gašenjem "semafora" (tročlane "koalicije nespojivih"), Olaf Šolc očigledno nema nameru da baci (političko) koplje u trnje.

Iako označen kao najneuspešniji nemački kancelar (na listi popularnosti među dvadeset političara, mesecima je mesecima na poslednjem mestu!) Šolc demonstrira neverovatnu samouverenost: ponavlja kako će zajedno, njegova stranka i on kao njen, ponovo, kandidat za kancelara, pobediti 26. februara na parlamentarnim izborima.

U tom kontekstu, i sa tom namerom, Šolc ulazi u izbornu arenu predstavljajući se kao "kancelar mira". Računa da bi to mogla da bude, uprkos premoći rivalskih konzervativaca (Hrišćansko demokratska unija (CDU) i njena bavarska "posestrima" Hrišćansko socijalna unija (CSU)), "dobitna karta": na toj karti su antiratne stranke, i na desnici i na levici, Alternativa za Nemačku i Savez Sara Vagenkneht ostvarile (gotovo trijumfalan) uspeh (seizmički osećajući "puls" javnog raspoloženja) na septembarskim parlamentarnim izborima u tri istočnonemačke pokrajine, Saksoniji, Tiringiji i Brandenburgu.

Iz gubitničke pozicije Šolc pokušava da se izvuče vraćajući se na početak: otpisan od sopstvene stranke (nisu ga hteli za lidera), na minulim izborima je pobrao (ako ne i preovlađujući) zavidan broj glasova programskom najavom "nove istočne politike", na tragu one (čuvene) Brantove, koja je, dobrim delom, postala DNK stranke. U njenom središtu trebalo je da budu još intenzivniji (partnerski) odnosi zvaničnog Berlina sa zvaničnom Moskvom.

Pretnje stranačkim pučem

Najnoviji potezi Olafa Šolca – insistiranje na telefonskom razgovoru, posle dugog ćutanja, sa Putinom i energično odbijanje da sledi Bajdena isporukom "taurusa" Kijevu - mogu se tumači kao grozničavi pokušaj da, u poslednjem času, ostvari nemoguće: da u još jednom (drugom) mandatu ostane na najvažnijem političkom položaju u zemlji.

Šolc bi, neočekivano, na tom putu, i neskrivenoj ambiciji mogao da se "spotakne" u sopstvenoj stranci. Dok se nalazio deset hiljada kilometara daleko od Berlina, na Samitu G 20 u Brazilu, u partiji je počelo da ključa, s obrisima puča: sve su glasnije sumnje (a njih izražavaju sve češće veoma uticajni prvaci stranke) u to da Socijaldemokratska partija (SPD) sa Šolcom nema šta da traži na prevremenim (vanrednim) izborima.

U takvoj, neočekivano haotičnoj situaciji, sadašnji ministar odbrane Boris Pistorijus ukazuje se kao mogući kandidat za kancelara sa izglednijim šansama od (maleroznog) Šolca u izbornoj areni. Na ranije spomenutoj listi popularnosti, Pistorijus se nalazi na prvom mestu.

To, međutim, malo, ili gotovo ništa, govori o njegovim izgledima: u na parlamentarnim izborima se ne glasa za ličnosti (iako je njihovo "zračenje" uticajno) nego za stranke. A nekad moćna Socijaldemokratska partija (SPD), prema prilično pouzdanim istraživanjima, drastično zaostaje za glavnim rivalom, Hrišćansko demokratskom unijom (CDU).

Ako bi se, međutim, opredelila za Borisa Pistorijsa kao svog kandidata za saveznog kancelara, umesto Šolca, stranka bi se drukčije odredila i prema suštinskom pitanju rata i mira. Pistorijus je (uprkos svom ruskom imenu) daleko radikalniji u podršci Ukrajini, uključujući i ratnu opciju: verovatno bi mu bilo lakše da, kad bi to od njega zavisilo, isporuči "tauruse" Kijevu.

Konačna stranačka odluka o takozvanom "KA" (kancelarskom) pitanju, pašće narednih dana. Koliko će to zavisiti od moći (još uvek) kancelara da konsoliduje situaciju, i spreči stranački puč, znaće se uskoro. Haotična situacija je najgore rešenje za stranku velike tradicije (postoji gotovo dva veka) i znamenitih lidera.