Nemačko-kosovska trka s vremenom

Varniči ponovo politički između Berlina i Beograda. Posle izvesnog zatišja, još jedna u (velikom) nizu "crnih tačaka" i mučnih epizoda u tradicionalno delikatnim srpsko – nemačkim odnosima.

U tim odnosima bivalo je i ima dosta "sunčanih" međuprostora. U literaturi, od davnih, gotovo legendarnih vremena (Devetnaesti vek) i zaista legendarnih ličnosti (Vuk, Gete, Braća Grim, Ranke) do danas. U ekonomiji posebno.

Nemačka jeste naš najvažniji i najveći trgovinski partner. Najveći investitor. Najveći donator. U ovoj zemlji pribežište je našlo (važno "vezivno tkivo") više stotina hiljada naših ljudi (odavno to nisu samo gastarbajteri), doprinoseći sopstvenom, ali i njenom, blagostanju i prosperitetu.

Jedan veliki (dugotrajan i čini se neoročen) paradoks kad je u pitanju Nemačka: prijatelj (za dobra, beskonfliktna vremena), sjajan (ekonomski) partner (kad za to postoji jak interes) i opasan (zao) neprijatelj (u najgora doba).

Ovaj tekst je podstaknut konkretnim, skorašnjim povodom: neuobičajeno oštrim, frontalnim i žučnim reagovanjem nemačke političke elite (ministarka spoljnih poslova, ambasadori u Beogradu i Prištini, poslanici Bundestaga) na zvanično (učinila je to Vlada Srbije) lansiranje u javnu orbitu (i ovde predugo zaboravljanog) za nas krucijalnog dokumenta – Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti – s idejom (i formalnim zahtevom), o slanju jednog broja (do hiljadu) srpskih vojnika i policajaca u srpsku južnu pokrajinu.

Nezavršena kosovska priča

Uvek spreman za odbranu zajedničkog čeda zapadnih zemalja i nezavršene kosovske priče, zvanični Berlin je i ovoga puta predvodnički (iako prilično usamljen) reagovao naglašeno nervozno i zaglušujuće bučno, presecajući po kratkom postupku: srpski zahtev je "nedopustiv i apsurdan".

Za nas kao Nemačku, bio je kategoričan ambasador ove zemlje u Prištini, Rode, kao i za sve one zemlje, dodao je, koje su priznale "Kosovo", potpuno je nezamislivo da se "u nezavisnoj zemlji (misli na `Kosovo`) uradi nešto (misli na slanje srpskog kontigenta) što se protivi željama nezavisne zemlje".

Zvuči, na prvi pogled, normalno to što kaže nemački diplomata: ništa, zaista, ne bi trebalo, i ne bi se smelo, raditi u "nezavisnoj zemlji" što je suprotno njenim željama i interesima. Ali, samo na prvi pogled: njegova zemlja je, iako ne sama, učinila upravo u kosovskom slučaju, ono što je u potpunoj suprotnosti sa željama i interesima "nezavisne zemlje" Srbije.

Iako je resko reagovanje iz Berlina stiglo s "pogrešne adrese" (formalno i suštinski niko ih nije pozvao da to urade), učinjeno je tonom ovlašćenih tumača rezolucije. Nemački arogantno, nadmeno i agresivno. Usledio je, takođe promptno, i takođe žučan, odgovor srpskih zvaničnika: razmenjene su reči teškog kalibra.

Autor ovih redaka je sklon tradicionalnom poimanju politike, uveren da državnici moraju da reaguju smireno, hladne glave, i u najtežim situacijama, bez prejakih i zapaljivih reči. Ali, u isto vreme, morali bi, kad god je to potrebno, da odlučno i energično, brane interese sopstvene zemlje i njeno dostojanstvo.

Zato su, uostalom, dobili izričit nalog onih koji su ih birali.

Diktat tradicije

Simptomatično, ne i neočekivano, nemački mediji su u interpretaciji najnovijeg varničenja između Beograda i Berlina hitro (i smišljeno) pomešali uzroke i posledice: optužili su Srbiju za "opasno podizanje temperature“ . Previđajući pritom da se i u dečjim čarkama baratalo, i barata se i dalje, s bizarnom činjenicom: ko je i zašto počeo.

Jedno je, međutim, sigurno: Nemačka nastavlja i na kosovskom primeru da demonstrira ono što je, s neprekinutom tradicijom činila, praktično, u svim kriznim i prelomnim situacijama: deluje, i delovaće, suprotno interesima Srbije i na njenu štetu.

Kao što je to, usostalom, činila, takođe dosledno, u odnosu na (veliku) Jugoslaviju.

U tome je Nemačka, zaista, jedinstven slučaj: tri puta je u jednom (minulom) veku ratova protiv Jugoslavije i Srbije: u Prvom svetskom ratu (od 1914 – 1918), u Drugom svetskom ratu (1941 – 1945) i NATO agresiji 1999. Tada je prednjačila u antisrpskoj (gotovo histeričnoj i rasističkoj) kampanji.

Treba se samo setiti šta su tih dana sve izgovorili njeni zvaničnici. Posebno šef diplomatije Joška Fišer i ministar odbrane Ruolf Šarping. I šta su sve pisali, "štampajući bombe", nemački mediji.

Tu tek počinje, i dugo se još ne završava, lista onih "crnih tačaka" u srpsko - nemačkim odnosima.

Vlasti u Bonu (tada prestonica Zapadne Nemačke) su, primenjujući famoznu Halštajnovu doktrinu (ideja Valtera Halštajna, državnog sekretara u Adenauerovom ministarstvu spoljnih poslova), promptno kaznili Jugoslaviju (i samo nju): prekinuli su diplomatske odnose (1957) tri dana posle saopštenja da su Tito i poljski šef države Vladislav Gomulka potvrdili "postojanje dve nemačke države". Diplomatski odnosi s Beogradom uspostavljeni su tek 1968. godine.

Fatalna nemačka karta

Osvetnički i kažnjenički Nemačka je dosledno nastupala i tokom građanskih ratova u bivšoj Jugoslaviji: uvek protiv Srbije i Srba. Prva jaka (i fatalna) karta koju je tek ujedinjena Nemačka, s naraslom snagom i ambicijama, bacila na evropski sto, bila je uvod u jugoslovensku dramu i tragediju. Kancelar Helmut Kol i njegov šef diplomatije Hans Ditrih Genšer  ultimativno su saopštili liderima evropske familiji da će jednostrano, priznati secesiju Slovenije i Hrvatske i time započeti razbijanje Jugoslavije.

Sa istom energijom i odlučnošću krenuli su u združeni poduhvat razbijanja Srbije, u slučaju njene južne pokrajine Kosova i Metohije. I nastavljaju, čini se odlučnije i energičnije od saučesnika u ovom poduhvatu: bezrezervno i bezuslovno podržavaju sve, najčešće veoma provokativne, inicijative Prištine, koje, često, nose nemački pečat i imaju nemački (idejni) rukopis.

I najnovije, izričite i krajnje radikalne zahteve Berlina upućene Beogradu, treba posmatrati (i tumačiti) u tom kontekstu i okviru: Nemci biju grozničavu trku s vremenom u korist svog kosovskog čeda.

I kad su u pitanju ambicije Prištine da, kad već ne može da uđe na velika vrata Ujedinjenih nacija, uskoči na prepad u bilo koju međunarodnu organizaciju i instituciju. Od Saveta Evrope, do Evropske unije i NATO.

Preduhitriti Špance

I ta vrata se, međutim, uprkos pravničkim žonglerajima koji su na sceni, teško otvaraju: pet članica Evropske unije ne priznaju tzv. Kosovo kao državu, kao ni četiri članice zapadne vojne alijanse.

Nemačka je isforsirala i bučno pozdravila takozvanu aplikaciju Prištine za članstvo u Evropskoj uniji. Grozničavo se sada upinje da se ta prijava makar stavi zvanično na dnevni red, kad već to nisu stigli da učine Česi, ili nisu, u cajtnotu, hteli (trebalo je uputiti zahtev Evropskoj komisiji da počne s pravljenjem "ekspertize“) čiji mandat predsedavajućeg ističe koncem ove godine, da se to učini za vreme švedskog predsedavanja, u prvoj polovini sledeće godine.

Ako se to ne postigne, vrag bi mogao da odnese šalu: posle Šveđana stižu Španci koji za to neće da čuju. Bar za sada. Osim, možda, ako se u prvim mesecima naredne godine Beograd ne prisili – a nadajmo se neće! - da potpiše taj famozni, sveobuhvatni i obavezujući sporazum s Prištinom.

Zbog toga se sve učestalije i licitira s prolećnim rokovima. I sve uočljivije raste nervoza u Berlinu…