Tramp 2: Predvidljivost nepredvidljivog

Ako je išta tačno u nepredvidljivosti – sintagma koja najčešće prati novog američkog predsednika – onda su to samo konkretni potezi koje će Donald Tramp povlačiti na startu drugog mandata. Posebno u situaciji kada će (iznuđeno) morati da raščišćava politička minska polja koje mu je, na izdisaju svoje vladavine, grozničavo zasejao, osvetnički zlurado, Džo Bajden.

Ne, međutim, i kad je reč o strateškim pravcima njegove politike. I (posebno) ličnih aspiracija da Ameriku učini planetarno PONOVO velikom.

Znači: još većom nego u vreme njegovog (njegovih) prethodnika. Da to ostvari uz pomoć svih sredstava koja mu stoje na raspolaganju. Od političkih i ekonomskih, do vojnih. I da demonstrira silu (daleko) izvan američkih državnih granica.

Mirovnjak ili ratnik

Opsednut (neskriveno) željom da dobije Nobelovu nagradu za mir (kad je to već pošlo za rukom jednom Baraku Obami, zašto ne bi i njemu!) ne isključuje (ni) mogućnost ratnih pohoda (ako drukčije ne ide) radi ostvarivanja svojih (pre)ambicioznih ciljeva.

U Trampu 2 ima, naime, dosta predvidljivog, na celoj listi tema od globalnog značaja. Može se naslutiti i predvideti šta će četrdeset sedmi američki predsednik činiti (i učiniti) na osnovu onoga što je činio (ili nameravao da učini) kao četrdeset peti.

Ovo posebno na osnovu aspiracija saopštenih u izbornoj kampanji. I onog što je nagovestio neposredno pred zvaničnu inauguraciju, kada je, dodajući listi svojih prioriteta Panamu, Meksiko, Kanadu i Grenland, uskovitlao političke strasti i podstakao neskrivena strahovanja.

Pokerske pretnje

Panama i njen (za sada) čuveni kanal. Tramp bi da ga (ponovo) stavi pod direktnu američku kontrolu, uprkos izričitom protivljenju zvaničnika Paname. Smatra da je greškom (1999) predat zemlji na čijem tlu je i prokopan.

Ustupili smo kanal Panami, a ne Kini, poručuje resko. Uveren je, naime, da Kina gospodari strateški važnom saobraćajnicom i tako (navodno) ugrožava američke interese.

Činjenica jeste da Kina mnogo ulaže u ovu zemlju. Postoji, međutim, i ona druga: od svih teretnih brodova koji plove ovim kanalom, više od sedamdeset odsto su američki, a (samo) dvadeset odsto kineski. Za Trampa je i to, očigledno, mnogo: kanal je za Sjedinjene Američke Države od strateškog značaja u eventualnom (možda u budućnosti neizbežnom) sukobu sa Kinom.

Za sada Tramp ostaje (samo) na trgovačkom pokerskom. Zahteva drastično kresanje plovne "putarine" za američke brodove. Uz pretnju: ako Panama ne prestane da ga "pelješi", Vašington će joj oduzeti kanal.

Glečerska usijanja

Grenland. Komplikovaniji (znatno) slučaj i samo naizgled lakši "plen". Veliko ostrvo, geografski bliže Americi nego njenom (sve očiglednije) formalnom gospodaru, Danskoj. Ono što izgleda kao komplikovanija strana – Danska je punopravna (naizgled) članica transatlantske familije, Evropske unije i NATO alijanse – u stvarnosti se lako može ispostaviti kao zanemarljiva prepreka.

Uprkos činjenici da se pojedini evropski lideri (nemački kancelar Šolc, na primer) grlato pozivaju, čineći to dvolično (naš primer s Kosovom i Metohijom) na međunarodno pravo i nepovredivost nacionalnih granica i suvereniteta svih zemalja, "malih i velikih".

Niko od Evropljana neće, naime, prstom mrdnuti da se usprotivi (eventualnom) američkom pohodu na Grenland čiji (autohtoni) stanovnici bi, očigledno, rado zalupili Dancima vrata, a odškrinuli ih Amerikancima. Već pozivaju Trampa (SAD) da investira u neiscrpna bogatstva glečerskog beskraja.

Uz ekonomsku invaziju, ona vojna (i) nije potrebna: Sjedinjene Američke Države imaju tamo već jaku vojnu bazu, uključujući sistem za rano otkrivanje (potencijalnog) napada balističkih (ruskih) raketa.

Grenlandsku priču čine, međutim, glečerski varničavom oprečni geostrateški interesi. I druge sile (Rusija, na primer) su, naime, zainteresovane za sve što se dešava na Grenlandu i oko Grenlanda. Ako ne zbog rudnog bogatstva (direktno) ono zbog (sasvim direktno i životno) zbog Arktika i tamošnjih plovnih puteva koji u godinama koje dolaze poprimaju (neizostavno) strateški značaj. I potencijalni izvor konfrontacija u kojima ni Kina ne bi ostala po strani.

Uzdrmana Evropa

Tramp i Evropska unija. Politički intrigantna priča još iz njegovog prvog predsednikovanja. S potencijalom na to da će u ovom drugom bude još eksplozivnija. Evropljani ovoga puta dočekuju Trampa – svi su gotovo listom priželjkivali pobedu Kamale Haris – nespremniji nego što je to bio slučaj u njegovom prvom mandatu.

Dve ključne države Evropske unije, Nemačka i Francuska su dramatično uzdrmane. Upravo najviše "zaslugom" same Amerike i Trampovog prethodnika Bajdena koji ih je (nemilosrdno) gurnuo u (gubitničku) ukrajinsku ratnu lavu.

Slede neminovno novi udari. Na više strana. Najpre NATO. Ako i ne ponovi ideju o napuštanju vojnog saveza (što bi neminovno značilo njegovu likvidaciju) Tramp najavljuje radikalno preispitivanje njegove svrhe i smisla njegovih misija.

Ultimativno zahteva od saveznika, radi opstanka transatlantske vojne formacije, dublje zavlačenje ruke u budžetski džep: ne više onih famoznih (jedva dostižnih) dva odsto bruto nacionalnog proizvoda, nego (nedostižnih) pet odsto. I za one bogatije zemlje, Francusku i Nemačku, bilo bi to fatalno: i u Parizu i u Londonu su pale vlade zbog oskudice para u državnoj kasi. Novi namet bi lako mogao da ekonomsku dramu pretvori u socijalne i političke potrese nesagledivih razmera i posledica.

Sve udaljeniji samit?

Zbog toga i u ovim prestonicama, uz mnogo strepnji i takođe velikih očekivanja, gledaju na najavljeni (za sada, uglavnom sa američke strane) susret Donalda Trampa sa Vladimirom Putinom. Eventualni sporazum o okončanju rata u Ukrajini (što bi bila glavna, iako ne i jedina tema samita) bio bi i za Evropljane, suočene sa bankrotom, ravan izbavljenju.

Sada već bivši američki predsednik Džo Bajden je, i u poslednji čas, učinio sve da drastično i dramatično kontaminira teren za ionako teške razgovore Vašingtona i Moskve. Susret između Trampa i Putina čini se u ovom času neizvesniji i dalji nego što je to dan pre Bajdenovog (definitivnog) odlaska iz Bele kuće izgledalo.

Sve će sada zavisiti od toga hoće li Tramp uspeti (i hteti) da promptno raščisti ona minska polja koja mu je njegov prethodnik zasejao. I ukine, već na startu, kako je obećao, sporne Bajdenove dekrete koji ga sputavaju. Među njima i onaj najsporniji: poslednji energetski paket sankcija cilja Moskvu, s teškim, gotovo planetarnim posledicama.

Ponaosob fatalnim za nas…