Sporazum dve Nemačke i otvaranje istočnih vrata

Neverovatna je upornost kojom Berlin, nesustalo i gotovo agresivno, nameće svoj "recept" – međunemački sporazum iz 1972. godine - za (nemoguće) presecanje (previše komplikovanog) kosovskog čvora. Taman kad se pomisli da je (nepovratno) potonuo, izroni, neočekivano, kao ponornica. Evo ga opet. Iako se, najpre, pojavio kao Šolc – Makronov papir, a potom zaodenut u evropsko ruho, on i dalje ostaje, u suštini, izvorno nemački.

O tome upečatljivo svedoči rukopis nemačke resavske škole: nova verzija koja je uzburkala političke strasti, najvećim delom, replika je Osnovnog sporazuma sklopljenog između (tada) dve nemačke države, Savezne Republike Nemačke (zapadne) i Nemačke Demokratske Republike (istočne).

Ovaj put je to učinjeno bez imalo truda da se nešto, bar u nijansama, "kreativno" promeni. Neke formulacije koje se nude u novom izdanju, stare su pola veka: više članova prepisano je doslovno, od reči do reči, sa onog starog, o čemu je na ovom mestu već pisano i svedočeno.

Uporni Išinger

Nije naodmet, međutim, podsetiti kako je famozni plan ušao u javnu i političku orbitu. Lansirao ga je (još) 2007. Nemac Volfgang Išinger. Najpre u uticajnom nemačkom dnevniku "Frankfurter algemajne cajtung". Uz objašnjenje: U "Osnovnom ugovoru" između dve nemačke države nije se spominjalo ono što je "objektivno delovalo kao nerešivo".

U ovom slučaju radilo se o "nacionalnom pitanju". U "kosovskom slučaju" – o statusu.

Dve nemačke države su se obavezale na poštovanje teritorijalnog integriteta, ali je zvanični Bon (Zapadna Nemačka) u pratećem dokumentu uz sporazum, u "Pismu o nemačkom jedinstvu", naglasio da se drži cilja – ponovnog ujedinjenja.

I Srbija bi, predlagao je Išinger, mogla, de fakto, da prizna Kosovo, a da u odgovarajućem, propratnom pismu, pozivajući se na sopstveni ustav, konstatuje da se "ne odriče Kosova".

Diplomatski "teškaši"

S tom idejom, i inicijativom, Išinger je potom baratao u okviru "trojke za Kosovo". Nju su činili Frank Vizner u ime Sjedinjenih Američkih Država, Aleksandar Bocan Harčenko u ime Rusije, i sam Išinger u ime Evropske unije.
Verovalo se da će upravo ovoj trojici poći za rukom ono što njihovim prethodnicima iz Kontakt grupe (u to vreme, još, pod okriljem Ujedinjenih nacija) nije uspelo. Radilo se, zaista, o "diplomatskim teškašima".

I sam Išinger je, očigledno, u to poverovao. Ostale su, iz tog vremena, zabeležene njegove reči, koje su delovale kao usklik olakšanja: vrlo brzo smo se (kao trojka) saglasili.

Nedavno se, s neskrivenom gorčinom, prisetio da je sve "pokvario" ruski šef diplomatije Sergej Lavrov: rekao je – njet. Planula je polemička varnica. Harčenko je, svedočeći "iz prve ruke", javno uzvratio Nemcu: nije bilo nikakvog saglasja (u trojci), ni ministrovog "njet". Iz jednostavnog razloga: ta inicijativa uopšte nije ni stigla na dnevni red…

Prelistavanje istorije

Uprkos toj činjenici, "nemačka formula" se natura, ultimativno, kao jedina ideja i "čarobni ključ" za rešenje kosovske kvadratura kruga, pri čemu se, smišljeno, prenebregavaju okolnosti u kojima je nastao sporazum između dve nemačke države koje se ne mogu "preslikati" na "kosovski slučaj".

Ne samo zbog toga što se u "nemačkoj formuli" radilo o jednom narodu. Gubi se iz vida (ključni) geostrateški okvir (vreme Hladnog rata) i blokovske podeljenosti, koja je najoštrije zasecala upravo kroz "nemačko tkivo". Sve da bi se ovim "modelom", anestetički, kako bi naizgled manje bolelo i lakše se progutalo, ostvario glavni cilj: da se zvanični Beograd prisili na SUŠTINSKO priznavanje (otetog) Kosova kao nezavisne i suverene države, a da to FORMALNO (i tobože) ne učini.

Malo "prelistavanje" istorije. Ni s potpisivanjem međunemačkog sporazuma nije išlo lako. U "duboku vodu" ulazilo se postupno i polagano. Najpre je socijaldemokratski kancelar Vili Brant (u koaliciji s liberalima Hansa Ditriha Genšera i Valtera Šela) krenuo s otvaranjem "istočnih (moskovskih) vrata". Ona zapadna otvorio je Konrad Adenauer, uvlačeći Saveznu Republiku Nemačku u zapadno, vojno i političko, savezništvo.

Vreme detanta

Prvo je potpisan sporazum između Zapadne Nemačke i Sovjetskog Saveza ("Moskovski ugovor", 1970), nastavljeno je "Varšavskim ugovorom" (Poljska), i još nekim zemljama Varšavskog pakta, dok se njegova čuvena "istočna politika" (nagrađena Nobelom za mir) nije dotakla međunemačke granice.

Brantu je išlo na ruku i izvesno otopljavanje (detant) između krajnjih polova hladnoratovski odsečito podeljenog sveta, Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza, koje je "rodilo" SALT 1 (1971), prvi sporazum supersila o ograničavanju broja interkontinentalnih raketa s nuklearnim bojevim glavama.
Usledio je i "četvorni sporazum" o statusu Zapadnog Berlina između ratnih pobednica (bez nemačkog učešća) koji je, između ostalog, omogućio zapadnonemačkim građanima tranzit do ove enklave i podeljenog grada usred istočnonemačke teritorije.

Veliki zaokret

Prelom se dogodio kad je nekadašnji gradonačelnik (eksteritorijalnog) Zapadnog Berlina (oficijelno dugo nije figurirao kao sastavni deo Zapadne Nemačke, formalno u nadležnosti tri zapadne ratne pobednice) Vili Brant postao (1969) zapadnonemački kancelar.

Počelo je Brantovim programskim govorom (oktobar 1969) u kojem je konstatovao: iako postoje dve nemačke države, ne mogu se, međusobno, smatrati inostranstvom. Njihov odnos bi trebalo da bude poseban. Umesto života jednih pored drugih treba pokušati sa životom jednih sa drugima.

Bio je to raskid sa dotadašnjim stanovištem – zvanični Bon do tada nije hteo ni da čuje za postojanje dve nemačke države – što je mnoge iznenadilo. Uz to je išla spremnost da se s tom drugom, dotad "nepostojećom" državom (NDR) pregovara o regulisanju "praktičnih pitanja".

Brant u svojim "Sećanjima" priznaje da to ne bi bilo moguće bez "istočne politike". Odmah je ponudio pregovore "bez diskriminacije i uslovljavanja". Iz Istočnog Berlina, glavnog grada NDR, stigao je odgovor u formi nacrta sporazuma koji je, kao konačan cilj, predviđao međusobno priznanje dve ravnopravne države, čemu se Bon protivio. Zvanična Moskva ponudila je diskretnu pomoć: nije želela da eventualne smetnje u međunemačkom dijalogu opterete ratifikaciju sporazuma koji je postigla sa Zapadnom Nemačkom.

Susret u Erfurtu

Brant se 22. januara 1970. godine obratio imenjaku, istočnonemačkom kolegi Viliju Štofu. Ponudio je pregovore, na ravnopravnoj osnovi, o odricanju od upotrebe sile, regulisanju praktičnih pitanja, uveren da "politika ima smisla (samo) ako koristi ljudima i miru". Do susreta je, posle dosta peripetija, došlo na istočnoj strani, u Erfurtu.

Bio je to start za pregovarački maraton koji su "istrčali", u više od šezdeset međusobnih susreta, glavni pregovarači, Egon Bar sa zapadne i Mihael Kol sa istočne strane.

"Osnovni ugovor" dve Nemačke u deset tačaka potpisan je 21. decembra 1972. u Berlinu. Na njegovoj podlozi sklapani su potom, sve do ujedinjenja, svi sporazumi između dve države.

Ugovor je stupio na snagu, posle ratifikacije u nacionalnim parlamentima, 20. juna 1973. godine. Dan kasnije obe zemlje zvanično su zatražile prijem u Ujedinjene nacije.

Bez nacije i otadžbine

Sporazum je postignut uz uvažavanje činjenice da dve zemlje imaju "različite poglede na temeljna pitanja", oko čega je u pregovorima i bilo najviše sporenja. Te različite poglede nametale su istorijske okolnosti, s podelom zemlje posle poraza u Drugom svetskom ratu.

Katastrofa je činila svoje. Nemci su imali dve države – bez nacije i otadžbine. Profanisana i zloupotrebljavana u vreme nacizma, ta dva pojma više nisu mogla da "zagreju emocije". Umesto nacionalne identifikacije Nemaca, radije su korišćene odrednice: "građani SRN" i "građani NDR".

Nastala na tlu sovjetske okupacione zone, Istočna Nemačka (njeno rukovodstvo) forsirala je stvaranje novog tipa nacije, "socijalističke", čime je pravljeno razgraničenje sa "buržoaskom nacijom" u Zapadnoj Nemačkoj. Tako je jedna nacija (jedinstven narod) faktički podeljena na "socijalistički" i "buržoaski".

Kažnjavanje Beograda

Rukovodstva Zapadne Nemačke dugo se nisu, sve do Branta, mirila s činjenicom o postojanju dve nemačke države. Bon je pretendovao na isključivo pravo da zastupa sve Nemce. Proglasio je "Halštajnovu doktrinu", nazvanu po Valteru Halštajnu, tadašnjem državnom sekretaru u ministarstvu spoljnih poslova, o kažnjavanju država koje se "drznu" da priznaju Istočnu Nemačku.

Prva žrtva Halštajnove doktrine bila je Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija: Bon je prekinuo diplomatske odnose sa Beogradom.

Jugoslovenskom ambasadoru Dušanu Kvederu notu o prekidu diplomatskih odnosa (i "kažnjavanju") predao je 19. oktobra 1957, samo tri dana nakon odluke Beograda da prizna Istočnu Nemačku, ministar spoljnih poslova Hajnrih fon Brentano.
Diplomatski odnosi su ponovo uspostavljeni (tek) početkom 1968. godine…