Ratovi nemačkih pacifista

Slučaj je hteo da se, neminovno, uspostave (mnoge) paralele sa startom dve vladajuće (nemačke) koalicije stranaka levo od centra, socijaldemokrata i Zelenih. One koju su predvodili Gerhard Šreder (kancelar) i Joška Fišer (šef diplomatije) i ove sadašnje, na čijem čelu su kancelar Olaf Šolc (socijaldemokrata) i zelena (po stranačkim bojama, ali i po iskustvu) Analena Berbok.

I jedni i drugi, ovi potonji zajedno s liberalima u aktuelnoj "semafor koaliciji" preuzeli su vlast u Berlinu posle (pre)duge (po 16 godina) vladavine Helmuta Kola, odnosno, Angele Merkel. I jedni i drugi su, u izbornim kampanjama, najavljivali radikalne zaokrete u spoljnoj politici u skladu sa sopstvenim (tradicionalnim) pacifističkim opredeljenjima.

Prvi su (tandem Šreder–Fišer), da podsetimo, oštro kritikovali sve uočljiviju militarizaciju spoljne politike pod kancelarom Kolom i njegovim ministrom odbrane Folkerom Rijeom, u čemu im je, snažno i arogantno, asistirao šef diplomatije, u ime koalicionih partnera, liberala, Klaus Kinkel.

I ovi drugi su, takođe u izbornoj areni, mamili, i pridobili,  birače "mirovnjačkim bojama".

Radikalan zaokret

A onda se zaista dogodio zaokret. Ali u obrnutom smeru. Dramatičan i drastičan: nekadašnji žestoki protivnici rata uveli su, u oba slučaja, Nemačku u rat.

Šreder i Fišer direktno i brutalno, prvi put posle apokaliptičnog Drugog svetskog rata, direktnim učešćem u NATO agresiji na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. godine. Šolc i Berbokova indirektno, preko nesrećne Ukrajine, 2022. u rat "kolektivnog Zapada" sa Rusijom.

Još jedna paralela. Nemci su to, u oba slučaja, učinili (navodno) nevoljno: pod snažnim i bespogovornim pritiskom Amerikanaca. Prvi put, 1999, promptno i bez zadrške. Drugi put (2022) su, malo oklevajući, a potom sve snažnije, ulazili u užarenu ratnu lavu. Na početku su, u znak "pune solidarnosti" sa Ukrajincima ponudili 5.000 šlemova. I ubrzo stigli do (ubistvenih) haubica i tenkova.

Prvi ulazak u rat (1999) posle onog katastrofalnog (Drugog svetskog) je istorija. Po mnogo čemu i dalje intrigantna i problematična, s drastičnim kršenjem međunarodnog prava (Kosovo) i nepredvidivim posledicama.

Ovaj drugi, sadašnji, tek stvara istoriju, s još nepredvidljivijim posledicama. I neizbežnim, planetarnim, lomovima. Pri čemu je (bar jedno) izvesno: Evropa (EU) će u tome biti velika žrtva.

Nemačka u njoj najveća: pod snažnim pritiskom činila je, i čini, sve u korist sopstvene (i dalekosežne) štete. Političke: bespogovorno potčinjavanje interesima Vašingtona. I, posebno, ekonomske: "oslobađajući" se energetske zavisnosti od Rusije, pri čemu se ne pamti da je ikad s te strane bila ucenjivana, Nemačka (nepovratno?) seče ono što je ovoj zemlji decenijama obezbeđivalo prosperitet i ekonomsku dominaciju.

Put u Vašington

O okolnostima u kojima su nemački (crveno-zeleni) pacifisti ušli u rat i NATO agresiju 1999. dosta se zna.  U memoarima "prvih ratnika", ljudi na najodgovornijim položajima, Šredera i Fišera, to je jedna od najvažnijih tema, koja je, u mnogo čemu, obeležila njihove političke karijere.

Zanimljivo (ispovedno) svedočanstvo ostavio je i Fišerov stranački kolega, tada državni sekretar u ministarstvu spoljnih poslova. Ludger Folmer.

Reč je o čoveku koji je, inače, 2016. u otvorenom pismu u listu "Frankfurter rundšau" oštro kritikovao stranačke kolege zbog satanizacije ruskog predsednika Vladimira Putina (posle prisajedinjenja Krima) i prenebregavanja "učinka" i posledica "narandžaste revolucije" u Kijevu.

Dragoceno štivo. Ilustrativno i za okolnosti i situacije (ovovremene) o kojima će se tek pisati. I za činjenice koje u ovom času (još) nisu poznate.

Vrhuška nove koalicije, koja je poslala u političku penziju "kancelara ujedinitelja" Kola, predvođena Šrederom i Fišerom, otputovala je u Vašington na poklonjenje tadašnjem predsedniku SAD Bilu Klintonu.

Pobednici još zvanično nisu bili preuzeli kormilo u Berlinu. Računali su da bi ta činjenica mogla da ih poštedi preuzimanja obaveze da Nemačka učestvuje u "vazdušnoj kampanji", kako je na Zapadu benigno označavana već pripremljena brutalna agresija na Srbiju. Vratili su se s uverenjem da je njihova pozicija naišla na razumevanje.

Niko iz delegacije, a u njoj se nalazio i spomenuti Folmer, nije, međutim, znao šta su se, u četiri oka, dogovorili Šreder i Klinton. Čim su sleteli u Berlin sačekala ih je dramatično formulisana vest: Amerikanci zahtevaju bezuslovno učešće u bombardovanju Jugoslavije, NATO bez Nemačke – to neće moći!

Činjenica da se Šreder na to obavezao u razgovoru s odlazećim kancelarom Kolom, neposredno posle izbora, pre putovanja u Vašington, i to potvrdio tokom onog (tajnog) razgovora s Klintonom, za Folmera je bila "iznenađujuća i potpuna novost", iako je on u koalicionim pregovorima u ime Zelenih bio zadužen za spoljnu politiku.

Račak, programirani okidač

Situacija se dramatično ubrzavala i usijavala, stavljajući novu koaliciju pred velika iskušenja. Posebno stranku Zelenih u kojoj je (još) postojala jaka antiratna struja. Za njih je bila dobrodošla vest o sporazumu Slobodana Miloševića i Ričarda Holbruka o povlačenju specijalnih jedinica s Kosova i slanju misije "verifikatora" (njih 2.000) OEBS – a koji je trebalo da nadgledaju taj proces.

Ali NATO stratezi (jastrebovi), konstatuje Folmer, "namerno su minirali misiju OEBS – samo da bi dokazali da je jedino NATO sposoban za 'teške radove'".

"Šlagvort" za to dao im je formalno prvi "prvi verifikator", a stvarno čovek koji je programirano bio pripremljen, i (pred)određen, da obezbedi "okidač" za početak bombardovanja. Vilijam Voker učinio je to s famoznim Račkom, na koji se, sada kao albanski plaćenik, autorski vraća: kao (svaki) pravi zločinac na mesto zločina.

Kako je „rođen“ Rambuje

Šta se dalje dešavalo, zna se. Malo je, međutim, znano ko je "rodio" famozni i ultimativni Rambuje, koji je oslobodio put za NATO agresiju.

Nemci, naime, sebi pripisuju stvarno autorstvo fingiranim pregovorima bez pregovora, čiju organizaciju su, s predumišljajem, prepustili Francuzima kao domaćinima.

Folmer beleži kako je "alarmantna vest" da su Srbi "izvršili masakr nad Albancima" stigla dok je novi šef diplomatije Fišer većao na brdu Petersberg kod Bona s vodećim ljudima Ministarstva spoljnih poslova. I da Amerikanci traže trenutno aktiviranje ACTORD–a, unapred pripremljene komande za početak bombardovanja. 

Promptno se menja tema. Socijaldemokrata Ginter Ferhojgen, državni sekretar u ministarstvu Joške Fišera, izjašnjava se za "političku prevenciju krize umesto vojne (re)akcije", organizovanje međunarodne konferencije o Balkanu, kako bi se "sprečio rat". Fišer napušta savetovanje.

Drugog dana se vraća, "iscrpljen ali zadovoljan". Dva dana je telefonirao svim ministrima inostranih poslova zapadnih zemalja. Koristio je činjenicu da je Nemačka u tom času predsedavala i u Evropskom unijom i Grupom 7. Konferencija je, saopštava, dogovorena. Amerikanci je podržavaju. Traže, međutim, za svoj pristanak visoku cenu: ako konferencija propadne Nemačka mora da uzme učešće u "neizbežnoj vojnoj operaciji".  

Zašto je uloga domaćina konferencije prepuštena Francuzima? Njen inicijator, a Joška Fišer insistira na sopstvenom autorstvu kad je reč o Rambujeu, procenjivao je da Nemačka kao domaćin konferencije ne bi bila "tretirana kao blagonaklona": zbog "Genšerovog priznanja Slovenije i Hrvatske", što drugi partneri nisu odobravali, i činjenice da "ni sećanja na istorijske odnose tokom dva svetska rata (pritom se mislilo prevashodno na Jugoslaviju) još nisu iščilela".

Rambuje je (programirano) propao. Amerikanci su učinili sve da do toga dođe. Hteli su rat. I torpedovali su konferenciju. Beograd je suočen s ultimatumom koji je formulisala američki državni skretar Madlen Olbrajt, a koji nije mogao da prihvati. S ubedljivim razlozima. To je konstatovao i prethodnik Olbrajtove, neuporedivog diplomatskog formata i "specifične težine", Henri Kisindžer.

U knjizi pod naslovom "Da li je Americi potrebna spoljna politika?", Kisindžer primećuje: "...za bilo koga ko poznaje istoriju Srbije, predlozi iz Rambujea su sigurno vodili u rat. Zemlja se borila s Otomanskom i Austrijskom imperijom, često sama, i koja je pružila žestok otpor Hitleru i Staljinu, bez pomoći saveznika, nikada ne bi dozvolila tranzit stranih trupa ili predala pokrajinu sa svojim istorijskim svetinjama NATO–u".