Uzdrmana (pre)moć Zapada: Bitka za "kolebljive"

Da su tektonske geostrateške promene ne samo na vidiku, već uveliko u toku, shvatili su, konačno, i na Zapadu, (pre)dugo uljuljkivanom u svoju globalnu hegemonijalnu (sve)moć.

Alarm je, istina, bio već uključen kada su zapadni lideri, a pre svega i pre svih francuski predsednik i nemački kancelar, priznali kako nisu uspeli da ubede državnike zemalja po kojima su krstarili – Emanuel Makron po Africi, Olaf Šolc po Južnoj Americi i Africi – da se svrstaju, povodom rata u Ukrajini, u antiruski front.

Otimanje zapadnom diktatu

Rođen je (konfuzan) termin za države koje se "otimaju" zapadnom diktatu – "zemlje Globalnog Juga" – koji je, sve učestalije, u političkoj upotrebi. U planetarnom geostrateškom značenju, s dalekosežnijim ishodima i posledicama.

Pričinjavalo se, naime, da se to nesaglasje ispoljava i ograničava (samo) na jednu, konkretnu temu, odnos prema Rusiji. Prvi alarmi: iako pod žestokim pritiskom da to ne učine, Indonezija i Indija su, na primer, ipak pozvale Rusiju na samite formacije G20. Veoma brzo se, međutim, uvidelo da je raselina dublja i teško premostiva. A da je rat u Ukrajini to samo drastičnije i dramatičnije pokazao.

Uticajni američki "trust mozgova" (iako nosi nemačko ime) Nemački Maršalov fond u najnovijem izveštaju upozorava Zapad (misli se, prevashodno, na Evropsku uniju i Sjedinjene Američke Države) da urgentno učini, što se još može – a to očigledno više nije izvodljivo! – kako bi zadržao, i sačuvao (dominantan) "uticaj na globalnoj sceni".

Prva i najvažnija preporuka: da se, radikalnom promenom političkog pristupa (fleksibilnošću) angažuje u odnosima sa novim blokom takozvanih "kolebljivih zemalja" (zemlje "Globalnog Juga") čiji uticaj je planetarno sve veći: "Više nego ikad", nakon "ruske invazije na Ukrajinu" i usred "rastućeg rivalstva" između Sjedinjenih Američkih Država i Kine.

Te "preporuke" (o njima više i konkretnije nešto kasnije) stižu, očigledno, na adrese kojima su i upućene. Nemački kancelar Olaf Šolc je u (bledom) govoru pred poslanicima Evropskog parlamenta (i evropskim liderima), a povodom Dana Evrope, posebno govorio o "novim partnerima Evropske unije", čije "brige i interese treba shvatiti ozbiljno".

U Aziji, Africi i Južnoj Americi, podsetio je kancelar, pojavili su se novi ekonomski, demografski i politički "teškaši", prema kojima je Evropska unija, u demografskom smislu, "patuljak": broji svega pet odsto stanovništva na planeti. I to pod uslovom da bude "velika Evropa", sa zemljama Zapadnog Balkana, Ukrajinom, Gruzijom i Moldavijom u svom sastavu.

Suštinska karakteristika te nove politike i evropskog partnerstva sa zemljama Afrike, Azije i Latinske Amerike treba, i mora da bude, kaže Šolc, "prevazilaženje posledica kolonijalizma".

Politički (posebno) delikatna i varničava tema i za francuskog predsednika i za nemačkog kancelara. I jedan i drugi su, na "licu mesta", tokom krstarenja (posebno) Afrikom osetili koliko je jak antikolonijalni i antizapadni naboj. I koliko na ovom kontinentu jača ruski i kineski uticaj.

Neki od afričkih lidera su, "direktno u lice", sasuli Emanuelu Makronu, u tom antikolonijalnom kontekstu, dosta neugodnih reči i istina. A Nemačka je, posle dugog opiranja, "sramnu epizodu svoje istorije" bila prinuđena da prizna za genocid, konstatovao je "Dojče vele" povodom masakra pripadnika plemena Herero i Nama počinjenog 1905. na prostoru današnje Namibije.

U gušenju pobune, pod komandom general pukovnika Lotara fon Trote ("uništiti naciju kao takvu"), a uz saglasnost cara Vilhelma Drugog, tada je pobijeno i stradalo u koncentracionim logorima sto hiljada osoba: prvi genocid u dvadesetom veku!

"Mi ili oni"

Da se vratimo "preporukama" Nemačkog Maršalovog fonda. Njihova suština svodi se na upozorenje Zapadu da "kolebljive" geopolitičke partnere, a među njima je američki "trust mozgova" identifikovao Brazil, Indiju, Saudijsku Arabiju, Južnoafričku Republiku i Tursku, ne treba da tera da prave izbor "ili – ili". Što Zapad, suviše često, greškom, čini.

Svaka od tih zemalja, kaže se u ovom izveštaju, ima "različite preferencije", razloge i interese za saradnju sa zemljama izvan zapadnog transatlantskog saveza. Zbog toga u saradnji sa ovim zemljama treba "pokazati fleksibilnost": šansa i za Srbiju, ako bi se ovaj princip "fleksibilnosti" uvažio, iako naša zemlja u izveštaju Fonda nije spomenuta…

Za Brazil se, na primer, kaže da su njegova partnerstva "pragmatična". U isto vreme, i na isti način, sa Kinom, Evropskom unijom, Rusijom i Sjedinjenim Američkim Državama.

Uz preporuku da više sarađuje sa ovim zemljama ide i savet: Da se Zapad "odmakne" od opsednutosti da bude tradicionalni centar moći. Primer Indije. Ova zemlja se približava Zapadu kako se njeni granični sporovi i ekonomsko rivalstvo s Kinom zahuktavaju. Ali, njena doktrina "strateške autonomije" podrazumeva održavanje bliskih veza sa Rusijom. Zaključak: Uz efikasniju saradnju s njom, Indiju ne treba terati na onaj, pogrešan, izbor "mi ili oni".

I na kraju, za ovu priliku: Turska. Ankara balansira između velikih sila, kako bi ublažila posledice njihovog rivalstva. Ona je, međutim, ključna NATO članica, blizak ekonomski partner Evropske unije. I, uz to, smatra da je "svet veći od pet", misleći na pet stalnih članica Saveta bezbednosti…