Obama (opet) špijunira Merkelovu

Ta svojevremeno resko izrečena rečenica sada već biše kancelarke Angele Merkel, upućena takođe bivšem američkom predsedniku i prijatelju Baraku Obami, posle skandaloznog otkrića da je američka Agencija za nacionalnu bezbednost pomno i sistematično prisluškivala najodgovornije nemačke političare, postala je deo istorije. Ne, međutim, i prošlosti: špijuni ne znaju, i ne haju, za prijateljstva.

Upozoravajuća opaska bivše kancelarke – ne, to se ne radi među prijateljima – postala je u međuvremenu nemačka (posprdna) uzrečica: upućivala je na naivno verovanje zvaničnog Berlina da će posle  Obaminog "nikad više" - američki špijuni ostaviti Nemce na miru.

Pokazalo se, iznova, da nema (špijunskog) mira među maslinama, ali ima iznova nemačke, makar medijske i političke, zatečenosti, iznenađenja i čuđenja: zar nam opet to rade?! 

Obama i Merkelova su uveliko politički penzioneri (Amerikanac s dužim umirovljeničkim stažom), ali su u ovoj "priči" simboli nečega što se "ne sme" činiti među prijateljima i (dokazanim) saveznicima, a čini se, uveliko i nesustalo. 

Najnoviji primer: Visoku temperaturu u nemačkoj političkoj javnosti izazvalo je iznenađujuće otkriće, iz "procurilog" arsenala Pentagona i CIA, uz (navodnu) asistenciju žutokljunca iz američke Nacionalne garde, da su američki špijuni udarnički "pokrili" sastanak kineske vojne delegacije sa nadležnima u nemačkom ministarstvu odbrane koji je održan 20. februara u Belinu.

Ničeg u tom "strogo poverljivom" dokumentu (nosi oznaku: "Top sikret") nema senzacionalnog i optužujućeg za nemačku stranu (naprotiv, demonstrirana je ponizna solidarnost sa Amerikancima: nemačko ministarstvo odbrane "odbija produbljivanje saradnje" s Pekingom sve dok "Kina ne bude transparentna") a opet je nastala uzbuna: zašto nam to radite kad ništa pred vama ne krijemo. 

Nedeljnik "Cajt" i televizijski politički magazin "Kontrasti", čije su se redakcije bavile istraživanjem ovog slučaja (i skandala) saopštavaju, naime, da je nemačko ministarstvo odbrane, promptno i iscrpno, obavestilo američku ambasadu u Berlinu o sadržini razgovora s kineskim gostima. 

I šta će zvanični Berlin, posle svega, učiniti? Ništa (iako "Cajt" sugeriše da će reagovanje Berlina zavisiti od načina na koji će reagovati na sve ovo Vašington), kao i u toliko ranijih slučajeva "zaprepašćujućih iznenađenja", a bez stvarnog prava na iznenađenje. 

I u onom dosad najdrastičnijem slučaju prisluškivanja najviših nemačkih političara ostala je, umesto odlučnog zvaničnog reagovanja, samo ona (već čuvena) replika (direktno pogođene) Angele Merkel.

Bavio se, istina, istražno tom temom anketni odbor Bundestaga, ali je ceo posao okončan, kako je konstatovao novinar "Dojče velea" Marsel Firstenau, "skandalozno sramno". 

A sve je, da podsetimo, počelo otkrićem čuvenog uzbunjivača Edvarda Snoudena (2013. godine) da je američka Agencija za nacionalnu bezbednost uz svesrdnu (dobrovoljnu ili prinudnu) pomoć danske vojne obaveštajne službe prisluškivala pomno političare u više evropskih zemalja (Francuska, Norveška, Švedska, Holandija i Nemačka). 

Za "skandalozan posao" svojih vojnih obaveštajaca, kako se ispostavilo, znala je, iako ovi "momci" umeju ponekad da to čine i "na svoju ruku", očigledno i danska vlada. Reagovala je, veoma zakasnilo, posle javne blamaže: kompletno rukovodstvo vojne obaveštajne službe prinuđeno je (tek) 2020. na ostavku... 

Na ortačkom "nišanu" američkih i danskih obaveštajaca u Nemačkoj bila je prva garnitura političara i državnika. Između ostalih, kancelarka Angela Merkel, šef diplomatije, a potom (i danas) šef države Frank Valter Štajnmajer i socijaldemokratski kandidat za kancelara (2013) Per Štajnbrik.

Snoudenova otkrića izazvala su, u to vreme, zgražavanja širom sveta. Uz nesrećnog a nadasve hrabrog Asanža, najčuveniji "uzbunjivač" bio je prinuđen da potraži sklonište i zaštitu u Moskvi. U sopstvenoj zemlji pretila mu je, i preti doživotna robija. Predsednici Barak Obama a potom i Džo Bajden presudili su mu i bez suda: za njih je herojsko Snoudenovo delo čin nacionalne izdaje.

Nemački političari, suočeni sa Snoudenovim otkrićem, klonili su se takvih kvalifikacija. Rečnik zvaničnog Vašingtona – da je reč o nacionalnoj izdaji – prihvatio je, međutim, i s tim javno baratao, tadašnji, sada već bivši, šef nemačke obaveštajne službe Hans Georg Masen.

U toj činjenici mogao bi da bude "ključ" i razlog ćutanja zvaničnog Berlina pred skandaloznim "poslovima" američkih špijuna. Ispostavilo se da nemačka Savezna obaveštajna služba (BND), ne samo da "bratski" sarađuje sa kolegama s one strane Atlantika, nego se i sama bavi legalno nedopustivim poslovima. 

Ekspert iz berlinskog Evropskog saveta za spoljnu politiku Gustav Gresel, koji se, takođe, susreo sa članovima kineske vojne delegacije, dan posle onog (famoznog) sastanka u ministarstvu odbrane, ne vidi toliki problem što su američki špijuni "čuli sve". Problem je, kaže, što bi takve informacije, zbog očigledno slabe kontraobaveštajne zaštite, mogle biti, i verovatno jesu, lako dostupne "manje prijateljskim nacijama", kao što su Rusija i Kina...