Kad Nemci više nisu Nemci

Od kad pratim, izbliza, politički život u Nemačkoj, a u pitanju je zaista dug vremenski period (za stalnog dopisnika "Politike", tada iz Bona, otišao sam u leto 1985, uz dva kasnija mandata, od kojih onaj treći, i završni, u Berlinu) ne pamtim da su se zvaničnici ove zemlje suočavali, i suočili sa tako žestokim optužbama kakve sad dolaze iz Kijeva. I da su Nemci te napade – a u nekim slučajevima i situacijama, delovali su zaista ponižavajuće – prihvatali ćutke, izvinjavajuće i ponizno.

Ponašali su se, u ukrajinskom slučaju (očigledno iznuđeno) pod neporecivim diktatom solidarnosti i Vašingtona, više po onoj izreci, i pravilu iz Novog zaveta "ko tebe kamenom, ti njega hlebom". Kao da Nemci nisu – Nemci: u drugim prilikama i s drugim partnerima, pa i onima s daleko većom "specifičnom težinom" i moći, nisu bivali nimalo nežni.

Dva slična ambasadorska slučaja i dva posve drukčija reagovanja: provokativni Ričard Grenel, bivši američki (Trampov) ambasador u Berlinu, i još provokativniji Andrej Melnik, (takođe bivši) ukrajinski ambasador.

Prvi je oštro kritikovao vladu Angele Merkel, najčešće i najžešće zbog izgradnje Severnog toka 2 i energetske zavisnosti od Moskve. U poređenju s onim što je nesustalo, iz dana u dan, prelazeći iz jednog televizijskog studija u drugi, činio njegov kijevski kolega Melnik, posebno od kad je počeo rat u Ukrajini, Grenelovi jetki napadi delovali su benigno. 

Nemački političari su, međutim, na Grenelove napade uzvraćali žustro. Neki od njih su čak javno zahtevali da se američki ambasador proglasi za "nepoželjnu osobu". Slučaj bez presedana u (gotovo vazalskom) odnosu Berlina prema (pre)moćnom Vašingtonu.

Oštro i glasno

A ukrajinski ambasador je uzimao na nišan najviše nemačke zvaničnike, od bivših kancelara Gerharda Šredera i Angele Merkel, do sadašnjeg predsednika vlade Olafa Šolca i šefa države Franka Valtera Štajnmajera. Bivalo je gunđanja na ponašanje "nediplomatskog diplomate", ali nikad tako oštro i glasno kao što je to bilo u Grenelovom slučaju.

Zvaničnom Kijevu je, očigledno, odgovarala Melnikova (ne)diplomatska agresivnost. Njegovim "jezikom" i tonom, posebno u prvoj fazi rata,  govorio je i ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski. Prebacivao je krivicu za rat nemačkim (i francuskim) političarima koji su, eto, godinama "bili opsednuti strahom od Rusije". Angelu Merkel je pozivao da dođe u Buču i neposredno vidi "do čega je dovela njena politika".

Nemačkog predsednika izložio je nečuvenoj javnoj blamaži: zalupio mu je kijevska vrata pred nosom. Štajnmajer je, naime, krenuo na put u Ukrajinu. Trebalo je da poseti Kijev zajedno sa šefovima baltičkih zemalja i Poljske, s namerom da time pošalje "snažan signal solidarnosti" s ukrajinskim narodom. Stigao je do Varšave, a onda mu je javljeno da ne dolazi.

Šok u Berlinu. Javna blamaža šefa države činila je svoje. Iako je Zelenski pokušavao da ublaži već učinjenu štetu protokolarnim razlozima i izgovorima (kao: poseta nije uredno najavljena), Olaf Šolc je upadljivo dugo oklevao, a zapravo demonstrativno odbijao, da ode u Kijev.

Led se, međutim, brzo topio. Nečuvena blamaža je zaboravljena. Sam Štajnmajer se pokajnički posipao (političkim) pepelom. Sve je, najednom, bila greška: i njegova "privrženost Severnom toku 2", njegovo verovanje da se može "(iz)graditi zajednička evropska kuća s Rusijom". Radikalnom preispitivanju podvrgnuta je cela politika prema Moskvi. S osećanjem krivice i samooptuživanjem. Pri čemu ni (veliki) Vili Brant nije bio (sasvim) pošteđen.

Najgore je, u svemu tome, prolazio, i prolazi, Gerhard Šreder. On, istina, nije osoba koja izaziva pozitivne emocije i saosećanja. Čak i kad se nađe u nevolji. Posebno ne kod nas: ostaje neugaslo sećanje da je svoju zemlju uveo u rat protiv Srbije, učešćem u NATO agresiji 1999. godine.

Politička potreba trenutka

Ostaje, međutim, i medijski intrigantno a politički krajnje problematično njegovo anatemisanje i izopštavanje samo zbog dugogodišnjeg (i ličnog) prijateljstva s Vladimirom Putinom. I prkosne lojalnosti: suočen s neviđenim pritiscima, odbija da se na ruskog predsednika baca drvljem i kamenjem. "Neću da se posipam pepelom, to nije moj stil…".

Stižu ga zbog toga inkvizicijske kazne. Oduzeto mu je pravo koje po zakonu imaju svi bivši kancelari: plaćen kabinet i nekoliko saradnika. Kažnjavanje se pretvara u bizarnost: Šrederova sadašnja (peta inače) supruga, Južnokorejka Sejeon Šreder Kim, pomptno je otpuštena s posla samo za to što je, zajedno s njim, bila, među drugim i brojnim gostima, na prijemu u ruskoj ambasadi u Berlinu povodom Dana pobede!

U iskupljivanju "grehova" pred Ukrajincima i političkom zaokretu zvaničnici u Berlinu su nemački radikalni: prednjače u finansijskoj i vojnoj pomoći Kijevu (tu su rame uz rame s Amerikancima), obasipaju ukrajinske političare pohvalama i priznanjima.

Predsednika Zelenskog ovenčali su nedavno u Ahenu najvećim evropskim odličjem, nagradom koja nosi ime Karla Velikog. Reč je o priznanju koje se, od 1950, dodeljuje ličnostima koje su dale "neprocenjiv doprinos" evropskom jedinstvu.

Politička atmosfera i politička potreba trenutka gurnuli su u drugi plan pitanje: Kako se, u ovom slučaju, slažu ram i slika...