Šrederov (neoprostivi) "ruski greh"

I svečanost upriličena u njegovu čast, u zavičajnom Hanoveru, poslužila je kao povod da se na Gerharda Šredera iznova sruči, medijsko i političko, drvlje i kamenje.

Povod je trebalo, u drukčijim prilikama, da bude politički (krajnje) benigan. Pred četrdesetak zvanica, uglavnom iz kruga prijatelja, bivšem kancelaru i lideru Socijaldemokratske partije uručeni su 27. oktobra povelja i zlatna stranačka značka za 60 godina članstva. Ono što pripada svakom, običnom, članu stranke s tolikim (okruglim) stažom.

S Šrederom je, međutim, sve drukčije, otkad je, a to traje već dugo, krenulo, kao lavina, njegovo anatemisanje. Ono, s rastom rusofobije u ovoj zemlji – trenutno gotovo histerične – prerasta u (zaista) inkvizicijsko.

Bivši kancelar je, bar što se nas tiče, osoba koja ne bi iziskivala ni trunku samilosti i saosećanja. Ne može se, jednostavno, zaboraviti činjenica da je učešćem u NATO agresiji 1999. protiv Savezne Republike Jugoslavije (a prevashodno protiv Srbije), uveo Nemačku u prvi rat posle onog (razarajućeg i pustošnog) Drugog svetskog rata.

Mora se, istina, reći da je Šreder bio jedini lider iz agresorske formacije (devetnaest NATO članica) koji je, makar zakasnelo, priznao: bombardovanje Srbije predstavljalo je flagrantno kršenje međunarodnog prava. Dakle: akt (državnog) terora.

Primer bez presedana

Šrederovo javno anatemisanje poprimalo je često zaista karikaturalne razmere. Odstranjivali su ga iz uprava sportskih klubova. Poznati restoran "Stalno predstavništvo" u Berlinu skinuo je s ponude jelo po njegovim imenom – kobasice s karijem – a ostavio "zaumagen", visokokalorično jelo nazvano po Šrederovom prethodniku na kancelarskom tronu, Helmutu Kolu. Jedan kafedžija na severu zemlje, zabranio mu je da, zajedno sa suprugom (petom po redu) iz Južne Koreje - Sejon Šreder Kim uđe u restoran...

Parlamentarni odbor za budžet ukinuo mu je pravo na plaćeni kabinet i jedan deo osoblja. To pravo po zakonu pripada, inače, svim bivšim kancelarima.

Primer bez presedana. I nije jedini. Rukovodstvo stranke pokrenulo je postupak da isključi svog najvažnijeg, i najpoznatijeg, živog člana.

Ispostavilo se, međutim, da je to politički veoma rizičan poduhvat. Šrederove stavove protiv dolivanja ulja na vatru, protiv bezglavog slanja oružja Ukrajini, što samo produžava rat, deli veliki deo partijskog članstva. I javnosti.

Odbor Socijaldemokratske partije (SPD) iz Hanovera, jedini za to nadležan, osluškujući takvo raspoloženje, odbio je demonstrativno da isključi Šredera iz stranke. U njegovoj je "režiji" upriličena i ona, medijski i politički, najednom, sporna svetkovina spomenuta na početku ovog teksta.

Mediji su grmeli. Izdavač uticajnog političkog dnevnika "Frankfurter algemajne cajtung" Bertold Koler je odavanje počasti bivšem kancelaru i lideru stranke označio kao "sramnu fleku u istoriji Socijaldemokratske partije..."

Dvojac na čelu stranke, Saskija Esken i Lars Klingbajl, koji je grozničavo insistirao na Šrederovom izopštenju, nevoljno je morao da stavi potpise na povelju koja mu je, sa zlatnom značkom, uručena.

Kakav je to neoprostiv greh učinio Šreder?

Prkosno dosledan

Bivši nemački kancelar, kao ni ostali NATO lideri, nije odgovorao za zločine počinjene tokom bombardovanja 1999. godine, a u njegovoj zemlji ga kažnjavaju zbog odbijanja da se politički "posipa pepelom" zbog politike dobrih odnosa sa Moskvom, koja je, najednom, oglašena za pogrešnu.

I, posebno, zbog odbijanja da se odrekne, državničkog i ličnog prijateljstva sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom.

U optužbama da se "prodao Putinu", zbog činjenice da je, po silasku s vlasti, imao unosne i visoke funkcije u velikim ruskim energetskim firmama "Rosnjeftu" i "Gaspromu", prenebregava se sada, namerno, krucijalna činjenica: sporazumima o gradnji prvo Severnog toka 1, a potom i Severnog toka 2, bivši kancelar je "kupio" Nemačkoj i Nemcima duge godine blagostanja, a najsnažniju privredu Starog kontinenta učinio planetarno konkurentnom, zahvaljujući upravo i isključivo, jeftinim i sigurnim ruskim energentima.

Vašington mu to nije oprostio. Menjale su se administracije i stanari u Beloj kući, ali je jedno bilo i ostalo nepromenjivo: svi su redom, od Obame i Trampa do Bajdena bili protiv političke, a posebno energetske, veze Nemačke i Rusije. Sve dok je, na veliku, i isključivo nemačku štetu, nisu hirurški presekli.

U svakom slučaju, Šreder je ostao, bar kad je reč o odnosu na Rusiju i njenog predsednika, prkosno dosledan. To mu se, taj "ruski greh", tek ne prašta. I nikad neće biti oprošteno.

Uvažavanje i poverenje

Neuvažavanjem i poverenjeću da se posipam pepelom, to nije moj stil, rekao je novinarima "Njujork tajmsa" u prvom intervjuu posle izbijanja rata u Ukrajini.

Osudio je, inače, javno taj rat i označio ga kao "veliku grešku". Ni to mu nije pomoglo. Pokušao je i da posreduje. Na isključivi zahtev Kijeva.

Govoreći nedavno o toj neuspešnoj mirovnoj misiji obelodanio je: torpedovali su je Amerikanci...

U spomenutom razgovoru s novinarima "Njujork tajmsa" ispričao je da se u Istanbulu, na putu za Moskvu, sreo sa ukrajinskim parlamentarcem Rustemom Umerovim. Kijev je tada bio spreman da prihvati (spasonosnu) neutralnost Ukrajine i odrekne se ideje o ulasku u NATO.

Nemac je, očigledno, primljen u Moskvi s uvažavanjem i poverenjem. U tome je važnu ulogu imala upravo činjenica da je ostao lojalan, uprkos svemu, starom prijateljstvu. Dnevnik "Izvestija" je objavio, u tom kontekstu, tekst pod naslovom: "Bivši nemački kancelar odbio da se izvini za svoje prijateljstvo s Putinom".

Po povratku iz Moskve Šreder se ponovo, opet u Istanbulu, sreo sa ukrajinskim izaslanikom. Posle toga, sasvim neočekivano, prestao je svaki kontakt s Kijevom: proradio je, očigledno, vašingtonski daljinski upravljač.

Rat i razaranja, s tragičnim bilansom žrtava na obe strane, nastavljeni su. A mira ni na vidiku…