Po zanimanju Baronica od Gabrijaka
Srpsku umetničku scenu pre nepunih godinu dana potreslo je otkriće da "mlada književnica Ana Miloš", dobitnica nekoliko uglednih nagrada, autorka prestižnih izdavača, zapravo ne postoji. Nju je "izmislio" Miloš K. Ilić koji je pod tim pseudonimom objavljivao i prozu i poeziju
Pre oko mesec dana držao sam predavanje o znamenitoj ruskoj pesnikinji Ani Ahmatovoj (1889-1966), pa sam se vratio njenoj biografiji i njenim ključnim delima da se podsetim nekih detalja. Kroz život Ahmatove prošli su na ovaj ili onaj način skoro svi važni ruski pesnici i pesnikinje 20. veka, ali, naravno, ne samo oni.
Jedan od najvažnijih je njen prvi muž i otac njenog jedinog sina, i sam veliki pesnik, Nikolaj Gumiljov (1886-1921). I prisetio sam se jedne zabavne epizode o kojoj sam davno čitao, ali sam je bio zaboravio.
Gumiljov i Ahmatova su se upoznali 1908, kad je on imao dvadeset i dve, a ona devetnaest godina. Bila je to velika ljubav, kojoj su se protivili njeni roditelji. On je bio skoro opsesivno zaljubljen u Ahmatovu, pa ipak je godinu dana kasnije počeo pisati romantična pisma drugoj pesnikinji, baronici Kerubini od Gabrijaka.
Pojava te misteriozne autorke podseća pomalo na uvertiru u ovovremeni slučaj Elene Ferante.
Poziv na dvoboj
Naime, u avgustu 1909. ugledni časopis "Apolon" objavio je ciklus njenih pesama koje su instantno u tadašnjoj umetničkoj zajednici proglašene remek-delima. O samoj pesnikinji, međutim, niko nije znao ništa. Brojni čitaoci pokušavali su da joj pišu preko časopisa. Najuporniji i najzaluđeniji je bio Gumiljov, kome je počela da odgovara na pisma. Rekla je da ona ima mešano francusko-poljsko poreklo, ali da od detinjstva živi u Rusiji i ruski smatra svojim jezikom.
Istovremeno, međutim, ona je verujuća katolička hrišćanka i misli da bi to mogao biti problem za delove ruskog visokog društva te da joj je prijatnije da se ne pojavljuje u javnosti. Ova misterioznost Gumiljova je samo dodatno "ložila".
Otud je njegov šok bio još veći kad je posle nekog vremena pesnik Maksimilijan Vološin javno razotkrio da je "projekat Baronice od Gabrijaka" zajednička psina njegova i tuberkulozne i skromne Jelisavete Ivanovne Dmitrijeve, učiteljice sirotinjskog porekla. Vološin je slučajno otkrio njen talenat i bio je svestan da i uz njegovo posredovanje ona ne može dobiti pažnju i recepciju kakvu zaslužuje, pa su otud izmislili Baronicu od Gabrijaka.
Gumiljov je bio toliko besan da je Voršilova pozvao na dvoboj. To se i desilo, u Petrogradu, u novembru 1909; Gumiljov je pucao prvi i promašio je protivnika za samo nekoliko centimetara, Vološin najpre nije hteo da puca, Gumiljovu je to bilo ponižavajuće pa je insistirao, a Vološin je pucao uvis. Posle je tvrdio da on nikad pre u životu nije ni pucao iz revolvera.
Srpski slučaj
Većini čitalaca je verovatno jasno da sve ovo pišem zbog skorašnjeg ovdašnjeg "skandala" koji je izazvao pisac Miloš K. Ilić objavljivanjem knjige "Po zanimanju Ana Miloš". Pre nepunih godinu dana, srpsku umetničku scenu potreslo je otkriće da "mlada književnica Ana Miloš", dobitnica nekoliko uglednih nagrada, autorka prestižnih izdavača, regionalno relevantna i politički progresivna zapravo – ne postoji. Nju je "izmislio" Miloš K. Ilić koji je pod tim pseudonimom objavljivao i prozu i poeziju.
Međutim, za razliku od situacije od pre stotinu i kusur godina, anonimnost je danas teško sačuvati. Ilić je u tom smislu napravo skoro neverovatno inteligentan i provokativan potez: pronašao je pravu ženu da "glumi" onu izmišljenu. (Posebno rizično je bilo to što su se "glumice" čak i menjale, ali niko to nije primetio, mada su neki ugledni predstavnici "književne scene" sretali Anu Miloš u različitim fizičkim inkarnacijama, u tumačenju različitih mladih žena koja čak i ne liče previše jedna na drugu. Da i ne govorimo o tome da je "glumica" koja je taj posao radila najduže i u ključnom periodu kad se "Ana Miloš" već proslavila zapravo i sama deo "umetničke zajednice" u širem smislu.)
Akcija gušenja
Uglavnom, isprva je izbio težak skandal, a upravo zato što je bio tako težak, oni najp(r)ozvaniji počeli su vrlo brzo da ga "guše" i nipodaštavaju njegovu indikativnost.
Argumenti su bili površni i glupavi: te Miloš K. Ilić je zapravo "nemoralan" jer je ljude "dovodio u zabludu", te šta se tome uopšte posvećuje pažnja, to nije ništa neobično, toga ima puno u svetu i u istoriji književnosti, te ovo, te ono.
Akcija gušenja i nipodaštavanja bila je regionalno organizovana i koordinsana jer je Ilić, možda i nesvesno, od svoje "izmišljene spisateljice" napravio uzorak šta takozvana regija očekuje od autora iz Srbije: da je mlad, da je, po mogućnosti, žena, da je apolitičan i aistoričan izuzev najapstraknije moguće osude fašizma i ekstremizma koja se konkretnim primerima sme ilustrovati jedino kad je u kontekstu Srba i Srbije.
I tako se na Ilića nije istresao samo ko je na voz žurio, a zapravo bi mu trebali biti zahvalni. On u svojoj knjizi vrlo gospodski i džentlmenski sve aktere koji su se u slučaju "Ana Miloš" izblamirali navodi samo kroz aluzije i inicijale. I što je još važnije, iako nagoveštava da je nalik "Baronici od Gabrijaka" i "Ana Miloš" primala romantična pisma od svojih poštovalaca iz književnih krugova, Ilić vidno beži od te teme. Ne verujem zaista da je razlog moguća bojazan od toga da ga neko pozove na dvoboj. Mislim da je čovek samo potpuno iskren kad kaže da je njegov motiv u celoj stvari bio isključivo umetnički i književni. I tu se on zapravo razlikuje od onih ljudi iz književnog polja koji su ga izosuđivali.
A ako neki rusista ili rusistkinja imaju želju da prevedu neveliki opus "Baronice od Gabrijaka", jedino ime pod kojim vredi objaviti prevod je, naravno – "Ana Miloš".
