Mali ljudi i mala poštenja

Pisao sam na ovom istom mestu pre tačno sedam dana o zloupotrebama pokojnika neposredno nakon što umru. Pitalo me na tom tragu nekoliko čitalaca da li mislim da je doslovno istinita ona poslovica "o mrtvima sve najbolje", odnosno zar je zaista netaktično kritikovati rad i baštinu pokojnika. Naravno da to nije netaktično jer cela civilizacija počiva, između ostalog, na revalorizaciji delovanja značajnih ljudi iz prošlosti. Ono što sam mislio bliže je nekim starim običajima koji bližnjima ostavljaju neko vreme da se polako oproste od pokojnika. Kao što postoji nepisano medijsko pravilo da se nova vlada ne kritikuje preterano u prvih stotinu dana njenog rada, tako je u kulturološkom smislu, i u hrišćanstvu i u islamu na našim prostorima, primera radi, prisutan običaj o četrdeset dana žalovanja. Kad taj period prođe, naravno da je kritika bilo čijeg javnog delovanja sasvim legitimna.

(Zlo)upotrebe baštine pokojnika

Postoje, međutim, i primeri (zlo)upotrebe baštine pokojnika koji su umrli godinama i decenijama ranije. To je nešto što je čuveni češko-francuski pisac Milan Kundera krstio "izneveravanjem testamenata". Nekom se  pokojniku o ovoj ili onoj godišnjici rođenja ili smrti tobože odaje počast, ali se zapravo pokojnikovo delo koristi u sasvim aktuelnoj (dnevno)političkoj borbi, bez preterane brige za suštinu tog dela.

U godini na izmaku navršio se tačno jedan vek od rođenja Duška Radovića, pa se tim povodom u javnosti o njemu govorilo više nego obično. To je, naravno, dobro. Svaki povod da se stvaraoci njegovog formata vrate u centar pažnje je dobar. Razmišljao sam, međutim, šta bi neki poslovični Marsovac, odnosno idealtipski nepoznavalac lika i dela Duška Radovića mogao zaključiti samo iz ritualnih prizivanja i memoarskih prisećanja njegovih prijatelja, kolega i savremenika. Tog elegantnog i duhovitog pisca oni su poslednjih meseci sveli na par citata od kojih je najfrekventniji onaj "Pomreše svi čestiti i pošteni i nema više od koga da nas bude sramota" te od njega maltene napravili avangardu i pretka opozicionih tviteraša i redovnih sagovornika TV feljtona "Junaci doba zlog".

Vrednost velikih pisaca

To nije Radović koga sam ja čitao i čitam, ali opet, pomišljao sam, to i jeste vrednost velikih pisaca: svako ih može čitati na svoj način. I ne bih o ovome verovatno ni pisao da tokom nasumičnog listanja dnevničke knjige koju volim, prvog toma dnevnika jugoslovenskog i hrvatskog poloniste Zdravka Malića, objavljenog pod naslovom "Stazom pored druma", nisam naišao na sledeći pasus datiran trećeg januara 1987: "Na radiju Duško Radović čita svoje lirske aforističke minijature. Naravno: vrpca, snimak. Radović je najlirskiji kada priziva pred oči prizore iz malog voždovačkog života, s malim, običnim ljudima i njihovim ovakvim i onakvim navikama, s njihovim malim poštenjem, neprilagođenim i neprilagodljivim novom svijetu. Da li je potrebno reći da tog Voždovca u zbilji nema, da ga možeš naći samo kod Radovića. Možda je zato njegov glas onako tužan i onako umoran. I onako... zanosan". U momentu kad Malić ovo piše, Radović je mrtav već duže od dve godine, otud ono "Naravno: vrpca, snimak". I ranije je u svom dnevniku Malić pominjao Radovića, između ostalog i neposredno nakon vesti o njegovoj smrti u leto 1984. godine. Tu navodi kako je "Strašan lav" bio omiljena pesma njegovog sina tokom odrastanja te da je u njihovoj porodici stih "narogušen i ljut sav" postao skoro neka vrsta šifre. Nisu u tom smislu Malići, naravno, bili izuzetak.

"Četrdeset pet izgubljenih godina"

Vraćao sam se Malićevom zapisu o "najlirskijem Radoviću" i pitao se kako je moguće da se ovakva slika Radovića u srpskim medijima o stotoj godišnjici njegovog rođenja skoro potpuno izgubila. Čini mi se da je to zato jer najveći deo naše javnosti žestoko precenjuje značaj dnevne politike. U ovom tekstu već pomenuti pisac Kundera efektno se iščuđavao nad onim Čehoslovacima koji su odmah od početka devedesetih počeli da trube o "četrdeset pet izgubljenih godina". Sam Kundera, pisac koji je početkom sedamdesetih zaista morao da napusti svoj grad i svoju zemlju, na tu je epohu gledao objektivnije od onih kojima u suštini nije nedostajalo ništa. On kaže otprilike ovako: oni su imali svoje poslove, svoje pauze i tople obroke, svoje porodice i decu, dečije vrtiće i škole, svoje ljubavnice i vikendice, šetnje po parkovima i večeri u kafanama uz velike pivske krigle, svoja zimovanja od Tatri do Banskog i svoja letovanja od Opatije do Makarske, politika ih nije interesovala, a kad je došlo do promene režima od‌jednom im se čitav dotadašnji život učinio ukraden i skoro nepostojeći.

Mali prizori iz malog života

Imali su, naravno, i Česi svoje "Radoviće", pisce koji su pisali o "malim, običnim ljudima i njihovim ovakvim i onakvim navikama, s njihovim malim poštenjem, neprilagođenim i neprilagodljivim novom svetu" i koliko god Kundera ne bio takav pisac on svojim sećanjem brani i njihovu baštinu; nije slučajno da je baš on napisao da je borba čoveka protiv moći borba pamćenja protiv zaborava, što je univerzalna dijagnoza.

Izlizana je stilska strategija u kojoj se nagađa šta bi taj i taj radio da je kojim slučajem živ, izlizana je, kažem, a nikad nije bilo preterano efektna i smislena. Međutim, ako bismo pokušali da naslutimo o čemu danas piše onaj ko će za koju deceniju eventualno biti proglašen naslednikom Duška Radovića, sklon sam verovati da je to pre neki autor koji piše "male prizore iz malog života" negoli pak neki akter fejsbučke buke i tviteraškog besa.