Sinovi i kćeri

U vreme kad Ričard Nikson ulazi u Belu kuću, njegova starija ćerka ima 23, a mlađa 21 godinu. Kad Džerald Ford postane predsednik, sinovi će mu imati 24, 22 i 18 godina, a ćerka 17. Karterov najstariji sin je u vreme kad mu je otac izabran za predsednika SAD imao 30 godina, ali je najmlađe predsednikovo dete, ćerka Ejmi, imala samo 10. Kad je Regan pak ušao u Belu kuću, najstarije dete mu je imalo 40, a najmlađe 23. Najstariji sin Reganovog naslednika Buša imao je čak 43 kad mu je otac položio predsedničku zakletvu (to je onaj koji će i sam biti predsednik), dok je njegovo najmlađe dete, ćerka Doroti, imala 30.

U ovom nizu, Nikson koji ima dvoje dece je izuzetak, pošto svi njegovi naslednici od Forda do Buša imaju četvoro ili petoro. A onda, u novembru 1992. na predsedničkim izborima u SAD pobeđuje Vilijam Džeferson Klinton. U Belu kuću on ulazi u januaru naredne godine. On ima samo jedno dete: ćerku Čelsi kojoj se u tom trenutku bliži trinaesti rođendan.

Ipak, u poslednjoj deceniji dvadesetog veka masmedijski interes za Čelsi Klinton, tzv. "prvu ćerku" mnogo je veći nego dotadašnji interes masovnih medija za predsedničku decu. Ejmi Karter je takođe bila popularna tema, ali ne kao Čelsi Klinton. Razloga je više. Promenila se medijska paradigma, povećao se broj medija, naročito s jačom penetracijom interneta. Takođe, Čelsi je jedino dete, pa je fokus nemoguće pomeriti ka nekom drugom. Naposletku, upravo to je epoha kad figura američkog predsednika počinje da dobiva posebno mesto u različitim sferama popularne kulture.

Kao deo tog trenda, skoro da se razvija poseban filmski pod‌žanr: film o predsedničkoj ćerki. Tome je pomogla još jedna koincidencija. Dva Klintonova naslednika pre Trampa, i Buš mlađi i Barak Obama, nisu imali sinove, nego samo ćerke (obojica po dve, Buš Barbaru i Dženu, Obama Maliju i Sašu).

Tako su u samo šest godina, između 1998. i 2004, snimljena čak tri relativno visokobudžetna i ambiciozna filma u kojima je glavna junakinja – ćerka aktuelnog predsednika SAD-a. Da bi podudarnost bila još efektnija, dva potonja filma snimljena su u razmaku od samo nekoliko meseci.

Najpre je Aleks Zam 1998. snimio TV film "Moj izlazak s predsednikovom ćerkom" (My date with the President's Daughter), da bi u toku 2004. najpre u distribuciju pušten film "Željna slobode" (Chasing Liberty) Endija Kedifa, a zatim i "Prva ćerka" (First Daughter) Foresta Vitakera.

Oba filma iz 2004. bili su romantične komedije sa velikim bioskopskim očekivanjima, što se vidi i iz izbora glumica za glavnu ulogu. Predsedničku ćerku Anu Foster u Kedifovom filmu glumila Mendi Mor, dok je Samantu Mekenzi, naslovnu "prvu ćerku", igrala Kejti Holms. (U pomenutom TV filmu kompanije "Dizni" iz 1998. predsednikovu ćerku Hejli Ričmond tumačila je Elizabet Harnojs.)

Željna slobode

U sva tri filma, predsednička ćerka je u kasnim tinejdžerskim ili ranim dvadesetim godinama, živi u Beloj kući već barem četiri godine i jedino je dete svojih roditelja (što sve ukazuje na Čelsi Klinton kao model). U sva tri filma, junakinja je, kao u naslovu jednog od njih, "željna slobode". U sva tri filma, ono što je najviše udaljava od slobode kakvu ima većina njenih vršnjakinja je stalno prisustvo obezbeđenja. Taj element je toliko neizostavan da se čak i u romantičnim zapletima oba filma iz 2004. naposletku razotkriva da je i mladić u koga se "prva ćerka" zaljubljuje ustvari pripadnih službi bezbednosti zaduženih da je štite. Čak ni u scenarističkoj mašti holivudskih scenarističkih "vukova" ni u jednom trenutku nije moguće zaboraviti da je ćerka predsednika neizostavno "štićeno lice".

Verovatno najuspeliji od ova tri filma je "Željna slobode". U njemu Ana Foster uspeva da ubedi oca da je pri odlasku na koncert tokom posete Pragu prate samo dva agenta da bi se osećala koliko toliko slobodno. Što bi rekao Hičkok, film je kao život iz koga su isečeni dosadni delovi. Da nije tako, da je neko hteo da snima dug i realističan film o poseti "štićenog lica", ćerke predsednika SAD-a Češkoj Republici, možda bi u njemu bila i scena gde neko "tehničko lice" iz Ambasade SAD-a u Pragu šalje češkim vlastima dopis sa imenima američkih agenata koji prate "štićeno lice" uz brojeve i marke njihovog ličnog naoružanja. To je banalna diplomatska rutina, jedan od razloga zbog kojih ambasade uopšte postoje.

Nažalost, veliki deo ovdašnje javnosti nalik je na proverbijalnog soma koja se peca na svaki mamac. Glupavi i krajnje nediplomatski incident koji je orkestriralo sarajevsko paraobaveštajno podzemlje i tamošnji lažni istraživački novinari, esnafska subraća i u Srbiji sve brojnijih "uglednika" koji se lažno predstavljaju kao investigativni žurnalisti, pa čak i nagrade dobivaju, a zapravo su kuriri političkih i parapolitičkih "interesnih grupa", kad je, kao, otkrivena tobože velika tajna da je sin predsednika Republika "štićeno lice", danima je bio tema i srpskih i "regionalnih" medija. Jedino nam niko nije rekao šta je u toj praksi "skandalozno".

Zlatna medalja

Marko Milanović, sin Zorana Milanovića, predsednika Republike Hrvatske, nedavno je kao sportista bio u Srbiji. (Nije preterano važno, ali je zanimljivo: na turniru na kojem je učestvovao, uzeo je zlatnu medalju.) Dok god nijedan srpski portal i tabloid nema pristup dopisu koji je Ambasada Hrvatske u Beogradu zasigurno povodom njegovog boravka u Srbiji uputila srpskim vlastima, Srbija je u poređenju sa regionalnim (polu)protektoratima još uvek primer ozbiljne države. A i novinarstvo joj je bolje i profesionalnije.