Hegeli iz našeg sokaka

Kao što ima golova i koševa kojih ne bi bilo bez asistencije, ima i tekstova kojih ne bi bilo bez drugog teksta koji posluži kao – asistencija. Tako ni kolumne koju upravo čitate ne bi bilo da autor pre neki dan nije pročitao tekst Ivana Radovanovića "Veliki komentatori". U svom tekstu Radovanović primećuje da se u delu naše javnosti zapatila kasta "velikih komentatora" koji sebe vide kao "tumače i patrijarhe istine i morala".

Kao primer tog fenomena, Radovanović uzima tekst Saše Ilića "Majstor od krsta i njegovi progonitelji" objavljen na portalu "Peščanik" u kojem autor lik, delo i sudbinu Nebojše Mitrića (zlo)upotrebljava kao ilustraciju svojih unapred zacrtanih teza. Međutim, da bi svoje teze učinio ubedljivijim, Ilić se – kako Radovanović plastično i sugestivno dokazuje – ne libi da stvarnost falsifikuje, a da činjenice pogrešno tumači, iskrivljuje ili prešućuje.

Neću ovde prepričavati Radovanovićev tekst. Čitalac ga lako može pronaći i pročitati, i taj tekst i Ilićev koji ga je nadahnuo. Zanima me nešto drugo.

Hoću, naime, da sa još nekoliko primera ilustrujem fenomen "Hegela iz našeg sokaka". Postoji, naime, ona čuvena anegdota o nemačkom filozofu Hegelu kojem se posle nekog predavanja jedan slušalac obratio sa zanimljivim pitanjem; ustvrdivši najpre da je jedna Hegelova tvrdnja iz upravo održanog predavanja u međuvremenu opovrgnuta činjenicama, odnosno novim otkrićem, pitao ga je da li će u budućim predavanjima na istu temu tu činjenicu uzeti u obzir, odnosno, da li će uneti neke amandmane u svoju teoriju. (Cela priča je vrlo moguće i apokrifna, ali u većini njenih varijacija pominje se broj planeta; Hegel je tvrdio da oko Sunca kruži sedam planeta, a u međuvremenu je otkrivena – osma.) Uglavnom, Hegel je navodno rekao da neće menjati ništa, da njegova teorija ostaje ista, a ako se činjenice s tom teorijom ne slažu – tim gore po činjenice.

Pravo na stav

Pričica je slatka i indikativna, ali u novinarstvu su činjenice, kao u onom čuvenom sloganu, jedina svetinja. Svako ima pravo na stav i mišljenje, ali kad je o činjenicama reč, čitaoce se ne bi smelo lagati. To, međutim, sve manje obavezuje ovdašnje "tumače i patrijarhe istine i morala".

Primera je toliko da bi svake nedelje mogli uzimate nove, pa se stoga zadržimo samo na vrlo recentnim i svežim.

U svojoj redovnoj kolumni u listu "Danas", novosadski profesor sociologije Aleksej Kišjuhas pre desetak dana u naslovu parafrazira Nikolu Pašića pa kaže: "Propasti hoćemo". Tekst je relativno tipična papazjanija iz žanra "u Srbiji sve ode u neku stvar". Veli autor, primera radi: "Postali smo mrzovoljni, besni, umorni, zavidni, gramzivi, ozlojeđeni, sujetni i zatucani, a opet sa narajcanim kompleksom veličine. Zarobljeni u kavezu ili predugom trajanju vaskolikog grabeža, snalaženja, korupcije, pljačke, neslobode i netolerancije, te nacionalističkog zla i naopakog."

Mišljenja su slobodna

To je okej, kažem, stavovi i mišljenja su slobodni, a postoji deo populacije, makar i manjinski, koji ovakav stav i mišljenje deli. Posle autor pokušava svom stavu da stvori činjeničnu konstrukciju. Pa nabraja različite statističke podatke, uglavnom, istini za volju, van pravog konteksta, ali šta se može. Bolje i takva statistika nego nikakva. I taman što čitaoca poluhipnotiše tim raznim brojkama, sledi ova rečenica: "Republika Srbija je i sramotno jedina od 41 evropske države koja nije uvela sankcije Rusiji zbog agresije na Ukrajinu".

Oko tačnog broja evropskih država bismo mogli da se sporimo (uzimaju li se u obzir Vatikan, San Marino i Monako, recimo?), ali ono što je posve nesporno jeste da su Belorusija te Bosna i Hercegovina takođe evropske države koje nisu uvele sankcije Rusiji.

Naročito je slučaj Bosne i Hercegovine indikativan. Kišjuhas i njemu bliski intelektualci vole da nastupaju "probosanski", uostalom i ovaj tekst je preneo sarajevski portal koji se samoproglasio "slobodarskim", a ovo pokroviteljsko zaboravljanje Bosne i Hercegovine se očito i ne primećuje ili se doživljava kao bezazlen lapsus. Bilo je, međutim, i slučajeva kad bi se nekim drugim medijima i pojedincima prećutkivanje Bosne i Hercegovine kao evropske države fakturisalo kao razrada prakse navodnog "Memoranduma 2" Srpske akademije nauka i umetnosti.

Budimo pošteni, ovde Kišjuhas ne prećutkuje BiH i Belorusiju jer ima nešto protiv njih. Stvar je mnogo jednostavnija: "Sramota Srbije" je mnogo veća ako je ona sama na simboličkom stubu srama, nego ako ga sa nekim deli.

Rasprave o dobrovoljnom ropstvu

Kišjuhasov beogradski kolega Ognjen Radonjić, napisao je prvih dana ove godine tekst "Dobrovoljno ropstvo u 10 tačaka" za portal Nova S, a onda ga je, razočaran "inkluzivnošću" ovog medija, ipak objavio na "Peščaniku". Na ključnom mestu u tekstu, onom iz kojeg proizlazi i njegov naslov, citira se deo "Rasprave o dobrovoljnom ropstvu" Etjena de la Boesija. Radonjić tvrdi da je pomenuta rasprava napisana 1550, u vreme kad je njen autor bio "mladić od svega 16 ili 17 godina".

"Rasprava" je slavan tekst, srpskom i jugoslovenskom čitaocu dobro poznat barem od 1986. kad ga je izdavačka kuća "Filip Višnjić" objavila u prevodu Ivana Vejvode. Oko datacije teksta postoje nedoumice; ranije je uobičajeno mišljenje bilo da je tekst napisan 1550. (kako navodi Radonjić) ili čak godinu ranije, dok novija istraživanja ukazuju da je ipak nešto kasnijeg datuma: iz 1552. ili 1553. Ono oko čega nedoumica, međutim, nema jesu godine rođenja i smrti Etjena de la Boesija: 1530. i 1563. Nesumnjivo je, dakle, da je autor 1550. imao 20, a ne "16 ili 17 godina". Ali autor očito želi da kaže da je neki dečak iz Francuske pre pet vekova imao šta da kaže o politici današnjim odraslim Srbima. U tom smislu, bolje zvuči da je imao 16, nego da je imao 20 godina (ili koju više).

Nije problem nijedno mišljenje, problem je samo ako kao dokaz ubedljivosti svog mišljenja navodite lako oborive falsifikate.