Važno je zvati se Suljić

Među reakcijama na prošlonedeljni masakr u beogradskoj Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" među najodvratnije spadaju one koje mrtve dečije glave "fakturišu" Srbiji kao zaslužen račun za njenu krivicu u ratnom raspadu Jugoslavije tokom poslednje decenije 20. veka te za zločine koji su te ratove pratili.

Sa moralne i ljudske strane, to je besprizorno, ali politički i sociološki gledano, to je interesantan simptom. Tako reaguju ljudi koji su toliko ubeđeni u istinitost i pravovernost vlastite simplifikovane slike ratova koji su pratili raspad Jugoslavije, da im to blokira i najelementarniju čovečnost i empatiju.

Ti ljudi su često Hrvati i Bošnjaci, ali su neretko i Srbi (njihovi takvi iskazi često su najradikalniji i najživopisniji), a ponekad i "pravi" stranci koji su interiorizovali jedan od dominantnih etnonacionalnih narativa sa naših strana. I naravno, ta slika postoji i opstaje već decenijama, samo se u celokupnom svom intenzitetu najlakše prepoznaje u radikalnim situacijama.

Primer koji ću ovde navesti je izuzetno sugestivan. Istini za volju, nema veze sa prošlonedeljnim masakrom, osim na nivou tajminga, ali je, rekao bih, izuzetno koristan kao ilustracija razloga za bešćutnost zbog koje može tako olako da se skoro likuje zbog mrtve dece.

U digitalnom dostluku

Španska novinarka Berta Herero u Srbiji, rekao bih, nije naročito poznata, osim pasioniranim korisnicima Tvitera. Radi se, međutim, o izuzetno sposobnoj i inteligentnoj osobi, nekadašnjoj autorki uglednog "Munda" te službenici kabineta potpredsednika Evropskog parlamenta u Briselu. Oni upućeniji u bosanskohercegovačke prilike pamte njeno ime sa spiskova potpisnika raznih "probosanskih" peticija uz likove poput Florijana Bibera, Marka Atile Hoarea i Jasmina Mujanovića.

Gospođa Herero, koja na Tviteru ima više od 20.000 folovera, 30. aprila ove godine objavila je ovakav post (prevodim sa engleskog): "Ako na Netfliksu gledate seriju 'Diplomatkinja' spremite se za osmu epizodu. U njoj se pominje rat u Bosni, a od svih mogućih prezimena koje bi mogao poneti lik fiktivnog ratnog zločinca oni su izabrali jedno bošnjačko. Slučajno? Prosudite sami."

Sve se to zbiva dva-tri dana nakon nametnute odluke Kristijana Šmita, visokog predstavnika za BiH, kojom je omogućena smena vlasti u Federaciji BiH i koju je Stranka demokratske akcije, skupa sa pseudointelektualnim kružokom sebi bliskih "influensera" proglasila antibosanskom, antibošnjačkom i islamofobičnom. Dotični influenseri su sa gospođom Herero, da parafraziramo Ivu Andriću, u digitalnom dostluku i ona njihove stavove frekventno retvituje. U tom smislu se u tamošnjoj javnosti pokušava konstruisati nekakva "hrišćanska zavera" na potezu Vašington-Brisel-Berlin-Budimpešta-Zagreb čiji je cilj obespravljivanje Bošnjaka. Ovaj tvit Berte Herero podgrijava upravo takve sentimente: eto, ne rade Bošnjacima o glavi samo političari, nego se to radi i na terenu popularne kulture.

Suljo

Stvar me dovoljno zainteresovala da odlučim da pogledam osmu epizodu "Diplomatkinje", mada seriju dotad nisam pratio. Zanimalo me kako se to famozni "Netfliks" subliminalno obračunava sa probosanskim politikama. Zanimalo me i koje je to bošnjačko prezime izabrano za identifikaciju "fiktivnog ratnog zločinca".

Da ne bude zabune, celi bosanski ugao u ovoj epizodi je više nego marginalan. Bosna se pominje dva puta, kao i dotični ratni zločinac. Gledanje se ipak isplatilo, jer mi je prezime izabrano za lik zločinca, prezime za koje, eto, jedna strankinja koliko-toliko upućena u (post)jugoslovenske prilike, smatra da se nije smelo koristiti kao prezime za zločinca, ukazalo na ogromnu slepu mrlju u dominantnom doživljaju jugoslovenskih ratova iz poslednje decenije 20. veka.

Scenaristi "Diplomatkinje" za prezime fiktivnog ratnog zločinca izabrali su prezime Suljić. Berta Herero je u jednom u pravu: Suljić je prezime karakteristično za balkanske muslimane srpskohrvatskog jezika, a teško da ga ima među pravoslavnim i katoličkim stanovništvom. Na lokalnom nivou ono je savršeno prepoznatljivo kao takvo, prvenstveno zbog imena Suljo, mada nisam siguran koliko bi neko na Zapadu mogao biti siguran da to prezime ime veze sa muslimanima, čak mi se čini da bi ga sufiks "ić" pre vodio ka nekim brojnijim južnoslovenskim narodima.

Samo žrtva, nipošto zločinac

Čisto, dakle, sumnjam da su iz "Netflksa" hteli da sugerišu kako su u ratovima za jugoslovensko nasleđe muslimani bili paradigmatični zločinci, ali čini mi se da mogu da naslutim otkud im prezime – Suljić. Odgovor je banalan. Zaista je postojao ratni zločinac Suljić, odgovoran za jedan od najranijih i najodvratnijih zločina koji su pratili raspad Jugoslavije.

Osoba koja je u noći sedmog decembra 1991. hicima u potiljak iz automatske puške ubila dvanaestogodišnju devojčicu Aleksandru Zec zvala se Munib Suljić.

Iz nekog razloga ovaj opštepoznat detalj iz novije istorije, Berti Herero nije pao na pamet. Neko ko se preziva Suljić, za nju može biti samo žrtva, a nipošto zločinac. I ne samo to, ako neko potencira prezime Suljić u kontekstu ratnih zločina, mora da ima zlu i zadnju nameru. Stoga je i moguće da istaknuti pojedinci iz sarajevskog javnog i kulturnog života, uljuljkani u ideju o sebi samima kao savršeno nevinoj žrtvi, fantaziraju o nekoj "karmi" koja Beogradu i Srbiji donosi zasluženu "odmazdu". Ne može, međutim, takva zluradost nikom naneti bilo kakvu štetu, osim samim onima koji takvu zluradost gaje.