Kad komentator prebrojava "luzere koji marširaju"

Svakodnevni život u Beogradu i dalje je pod snažnim uticajem nezapamćene tragedije – masakra u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar". Nije to ni čudno – jedva su prošle dve i po nedelje od događaja koji je šokirao ne samo Srbiju, nego i ceo svet. No dok svet ima luksuz da krene dalje, kao što i mi krenemo dalje nakon što nas šokira neka pakistanska ili venecuelanska tragedija, srpsko društvo traži način da se iznova sastavi.

Deo tog pokušaja su i već tri puta održane demonstracije u centru grada. Za iduću subotu su zakazane i nove. Za neke su ti protesti politizacija tragedije i besprizorni pokušaj profitiranja na dečijoj krvi, a za neke najsvetliji primer građanskog neposluha i bunta.

Jedan kolumnista "Politike" autor je komentara koji se zove "Kad luzeri marširaju". U njemu navodi, primera radi, da je Beograd grad koji je "sumoran do granica nepodnošljivosti". U njemu se takođe podsmeva grupi građana koji nose transparent na kojem piše "PREZIR DIKTATURI" te nastavlja: "Nisam mogao da procenim ko su ti ljudi i koga predstavljaju, ali uloga na smrt uvređenih pravednika dobro im je, čini se, išla od ruke. Ipak, raskrinkavala ih je ta nejasna poruka. Na koju to diktaturu oni tačno misle?"

Bile su to, kaže kolumista, "demonstracije sa glavom, a bez tela (...) šarolika gomila, anarhični rep svakih demonstracija. Neopredeljeni. Neodlučni. Slučajni prolaznici. Svako je u tom neredu nekako neprijatno štrčao, svako je vukao na svoju stranu, dvoje su čak razvili kubansku zastavu i koračali s tim barjakom ponosno, kao na kakvoj paradi. Šta li su tek oni želeli da nam poruče?"

Ponosan autor 

Nadahnuti izveštač dalje kaže kako su "demonstranti skrenuli u Kneza Miloša i nastavili dalje svojim putem". Sam autor do kraja teksta uživa ne toliko u vlastitoj moralnoj nadmoći, koliko zbog toga što je demonstranata tako malo, šačica jada, takoreći. Oseća se kao pobednik. Jasno je to uostalom i iz naslova: ako marširaju luzeri, neko mora biti i – pobednik.

Čitalac se možda čudi kako je ovo besramno pisanje kolumniste "Politike" promaklo pažnji raznih opozicionih analitičarskih vedeta. Kako je to moguće? Jer sve ono što oni vole je tu. Pogrdno nazivanje političkih protivnika "luzerima", kakav je to način, svođenje ogorčenih ljudi na gubitnike, to zaista mogu samo bahati "dobitnici tranzicije". Zatim to podrugivanje prepoznavanju diktatorskih tendencija vlasti, to je direktno podilaženje aktuelnom režimu. Takođe, dezavuisanje protesta nekakvom kvazisociološkom i kvazipsihološkom analizom njegovih učesnika, trebalo bi takođe biti nedopustivo. Da i ne govorimo o posebno podmukloj opsesiji podelom Srba i Srbije na strane gde se sopstvenoj strani automatski pripisuje kulturna i vrednosna prevlast.

Otkriću vam tajnu. Kolumna je promakla aktuelnim analitičarima jer je objavljena pre nepunih petnaest godina, petnaestog septembra 2008, u "Politici", kako je već navedeno. Autor je na tekst očito ponosan pa ga je godinu dana kasnije ponovo objavio u svojoj publicističkoj knjizi izabranih članaka. Autor se zove Vladimir Arsenijević.

Protesti o kojima Arsenijević piše u citiranom članku bili su protesti povodom hapšenja Radovana Karadžića. Nikom, naravno, ne pada na pamet da izjednačuje motive tih protesta sa motivima ovih skorašnjih. Između tih motiva nema nikakve srodnosti. Ali to ovde i nije u centru pažnje. Pravo na miran protest je demokratsko pravo, nezavisno od povoda. Meni je ovde zanimljivo koliko je Arsenijevićeva retorika o ovim petnaest godina starim demonstracijama po stilu i po sadržaju bliska većini aktuelnih napada na aktuelne proteste.

Slepa mrlja

Sve je tu – ismijavanje, vređenje, nipodaštavanje, smanjivanje realnog broja i svođenje na "šačicu". I poučno je zapravo. Jer Arsenijević govori o "luzerima", sasvim siguran u tom trenutku, da "ultra-desnica" upravo tada, u realnom vremenu, "odlazi – pravo na marginu". Bio je on već tada iskusan i ugledan komentator i analitičar, već podugo i poduboko u svojim četrdesetim godinama. I nije taj sud napisan impresionistički, što se vidi i po tome da je "ovekovečen" na stranicama knjige. Posle petnaest godina pak taj isti čovek tvrdi da su upravo oni koje je, kako mu se činilo, sa sve likovanjem, ispratio na marginu, oni koji su normalizovali "nasilje, ratove, militarizam, oružje, mržnju, glorifikaciju ratnih zločinaca" najveći krivci za masakr u "Ribnikaru". Kako li se vratiše sa margine?

Među ljudima koji se u javnosti prepoznaju kao vođe, koordinatori i prepoznatljiviji učesnici aktuelnih protesta su i oni za koje je Vučić veleizdajnik jer faktički "predaje" Kosovo tamošnjim Albancima, kao i oni prema kojima je Vučić paradigma ultranacionaliste jer je bio deo vlasti koja je uoči i tokom bombardovanja masovno i organizovano ubijala albanske civile s Kosova. Za jedne bi se on zbog dobrih odnosa sa Zapadom, jer mu to pomaže u ostajanju na vlasti, navodno odrekao svega, dok će za druge učiniti sve, kao što je činio i dosad, da Srbija deo Zapada nikad ne postane. Čini se da su potonji masmedijski vidljiviji, a da su prvi u većini. To je "slepa mrlja" u vrednosnom sistemu i viziji budućnosti na koju niko sada ne želi da se osvrće, ali jedanput će morati.

Čudno je, kaže danas Arsenijević, "da se tragedija u školi nije dogodila ranije". Posle njega, sličnu misao su formulisali i neki drugi aktivisti, umetnici i intelektualci. Svi to izgovaraju kao da su prethodne tri decenije proveli na Marsu bez aktivnog učešća u javnom životu, bez naslanjanja svojih projekata na državni budžet, bez histeričnog moralisanja koje je svoje idiosinkrazije proglašavalo skoro pa kantovskim imperativom. Ako je glavno oružje u borbi protiv "ultra-desnice", masmedijske vulgarnosti, nasilja i agresije, pronicljivost, intelektualna dalekovidnost i smisao za politiku poput onih kakve imaju Vladimir Arsenijević i njegovi jataci i sličnomišljenici, to je zaista pomalo čudno.