Dnevnik u kojem više nema živih ljudi

Ima u jednom romanu Džulijana Barnsa strašna scena, gde protagonist gleda neki veliki skup pred sobom, nekoliko hiljada uzbuđenih ljudi i pomišlja kako će u ne tako (u istorijskom smislu) dalekoj budućnosti, valjda maksimalno osam ili devet ili deset decenija kasnije, svi ti ljudi biti mrtvi.

Već godinama, skoro i decenijama, govori se o tome kako "kultura sećanja" na holokaust i Drugi svetski rat prelazi u novu fazu sa biološkim nestankom direktnih očevidaca. Krajem prošle godine, umrla je Hana Pik-Goslar, bliska drugarica Ane Frank, koja ju je poznavala i u Amsterdamu i u Bergen-Belzenu, drugarica koju sama Ana u svom dnevniku pominje nekoliko puta.

Nakon njene smrti, po svoj prilici, među "likovima" iz Dnevnika Ane Frank nema više živih ljudi.

To je u zapadnim medijima ponovo skrenulo pažnju na dnevnik koji je, rečima Simona Vizentala, "kao stvoren za identifikovanje prosečnih ljudi sa prosečnom žrtvom".

Ispovest trinaestogodišnjakinje

Ne znam kako je danas u Srbiji ili drugim delovima nekadašnje Jugoslavije, ali u mojoj su generaciji, u predratnoj SRBiH, odlomci iz "Dnevnika Ane Frank" bivali u čitankama još dosta rano, ako dobro pamtim u šestom ili sedmom razredu osnovne škole. Ideja je, pretpostavljam, bila upravo ovo "identifikovanje", pošto devojčica Ana, ćerka Ota i Edite Frank, počinje da vodi dnevnik na svoj 13. rođendan. Trinaestogodišnjacima i trinaestogodišnjakinjima to je samo po sebi blisko, ili je barem bilo. Nešto što obično biva prolaznim hirom tolikih tinejedžerki na pragu puberteta, pisanje dnevnika, postalo je u slučaju Ane Frank najdirljivije svedočanstvo o vremenu holokausta.

Stranice na kojima se opisuje tegobno odrastanje u mračnom amsterdarskom potkrovlju bolne su i nezaboravne. Ipak Ani se ne može odreći ni neka vrsta autorske samosvesti. Naime, ona je u martu 1944. putem radija Pokreta otpora čula poziv stanovništvu da za istoriju sačuvaju svoje dnevnike. To ju je navelo da počne prepisivati i uređivati svoj dnevnik. Poslednji datum u dnevniku jeste prvi august 1944. godine. Toga dana Ana je zapisala: "Kad tako paze na mene, postanem najpre nestašna, zatim žalosna i napokon potpuno obrnem srce, okrenem loše prema vani, dobro prema unutra, i stalno tragam za načinom da postanem onakva kakvom bih htela biti i kakvom bi mogla biti kada... da, kada na svetu ne bi bilo drugih ljudi".

Tri dana kasnije Ana je sa porodicom pritvorena. Nije imala ni 16. godina kada je umrla od tifusa u koncentracionom logoru Bergen-Belzen. Bio je mart 1945. godine.

Neusiljena autentičnost

Od cele porodice Frank holokaust je preživio jedino otac Oto. On se 1946. ponovo popeo na onaj amsterdamski tavan gde je pronašao dnevnik svoje ćerke.

Pominjani Simon Vizental, najpoznatiji lovac na nacističke ratne zločince, ovako piše o Aninom dnevniku: "Ovaj je dnevnik u mojim očima učinio više nego nirnberški procesi ili čak proces Ajhmanu. Jer, prosečni ljudi ovde su se najednom mogli identifikovati sa prosečnom žrtvom, u čiju priču su se mogli uživeti. Kako je pri duši devojčici koja se mora skrivati na tavanu, to našu moć zamišljanja ne prevazilazi u meri u kojoj to čini, recimo, izveštaj zatvorenika koji je prošao muke Aušvica. Dnevnik Ane Frank je srećan primer izveštavanja u doživljaju, i on sa jedne strane zrači neusiljenu autentičnost, pokazujući istovremeno tako visok literarni kvalitet, da uspeva osvojiti čitaoce“.

Upravo ove kvalitete čuvene knjige bile su razlog da različiti antisemiti, neonacisti i desničari počnu da osporavaju autentičnost dnevnika. Iziritiran time, Vizental je uspeo da pronađe gestapovca Silberbauera, upravo onog koji je uhapsio Anu i njenu porodicu. Inače, nedavno preminula Anina prijateljica jedna je od retkih osoba koje su je poznavale, a koje su mogle da pročitaju potpuno celovit Anin dnevnik, sa pet stranica decenijama nepoznatih.

Celovito izdanje

Naime, tek 2001, objavljeno je potpuno celovito izdanje Dnevnika Ane Frank, i to u izdanju holandskog Instituta za ratnu dokumentaciju. Na pet ranije neobjavljenih stranica Ana opisuje loš brak svojih roditelja i svoj problematičan odnos s majkom. Ovi, može se reći, česti i uobičajeni mirnodopski problemi tinejdžerki još više potcrtavaju teskobno ozračje Aninog odrastanja. Ima filozofa koji tvrde da velika patnja čoveka čini neosetljivim na manje. Ove stranice Aninog dnevnika otkrivaju nemogućnost hijerarhizovanja patnje, one pokazuju kako su i u atmosferi svakodnevnog straha za goli život devojčicu mučili problemi slični problemima tolikih njenih srećnijih vršnjakinja.

Ove nepoznate stranice, stranice čije postojanje Anin otac nikada nije skrivao, samo je želeo da se ne objave dok je još bilo živih ljudi kojih se one lično dotiču, još jednom potvrđuju istinitost Vizentalovog mišljenja; ovaj je dnevnik zbilja kao stvoren za identifikovanje prosečnih ljudi sa prosečnom žrtvom.

Hana Pik-Goslar je veliki deo svog dugog života posvetila čuvanju sećanja na svoju drugaricu koja je ubijena tragično mlada. U nekoliko dokumentarnih filmova o njoj je bila sagovornik, a bila je i (ko)autor nekoliko knjiga. Odavala je počast svojoj drugarici sećajući ju se kao najnormalnije moguće tinejdžerke, ćudljive i nezrele, onakve kakve devojčice te dobi i jesu, a ne pretvarajući je retroaktivno u svojim uspomenama u nekakvu sveticu.

Veličina zločina kakav je bio holokaust i jeste u tome što nisu postojali nikakvi uslovi da se za nestanak "kvalifikujete", ništa osim porekla.