Bolje hrabar uzmak nego kukavička pogibija

U Italiji je ovih dana objavljen 650. po redu broj stripa "Alan Ford". Povodom ovog retkog jubileja, napravljen je intervju sa Lučanom Sekijem, poznatijem kao Maks Bunker, scenaristom ovog stripa koji je osim u Italiji veliki uspeh i nezaobilazno mesto u popularnoj kulturi osigurao samo u nekadašnjoj Jugoslaviji, zadržavši ga kasnije i u zemljama nastalim njenim nestankom.

Osamdesetčetvrogodišnji strip-scenarista rekao je, dakle, ovom prilikom: "Moram priznati da sam se umorio od Alana Forda i odlučili smo da će izlaziti još 10 brojeva i onda je kraj. Vreme je da ga zameni novi lik, ovaj put ženski. Zvaće se Petra."

Superhik

Nije čudo da se čovek umorio. Crta on isti strip pune 54 godine, od svoje tridesete godine, pa, evo, do poodmakle starosti. Koliko se samo svet promenio od te prve epizode koju je sastavio taj "tandem snova": Magnus (Roberto Raviola) i Maks Bunker (Lučano Seki).

Nije to bio njihov prvi zajednički poduhvat. Nakon "Satanika", "Kriminala" te "MaksMagnusa" (poslednji je izlazio i u Jugoslaviji, volterovski ministar finansija bio je prethodna inkarnacija Boba Roka - u pitanju je inače Magnusov karikaturalni autoportret) počeli su izdavati i "Alan Forda".

Prva epizoda izišla je u maju 1969. kod izdavačke kuće Korno, no strip nije postigao neki veći uspeh sve do dvadeset šeste epizode, epizode koja se zvala "Superhik".

Svi koje se nazivaju alanfordovcima poznaju ovu antitezu Robin Huda koji krade siromašnima da bi dao bogatima i koji ima smrtonosan zadah iz usta. Na kraju će se ispostaviti da je Superhik ustvari bivši smetlar koji je zamrzeo siromašne jer su mu zagoračavali život bacajući smeće van predviđenih kanti: kakav kvaziekološki antiklimaks!

Sa Superhikom odlazi i Magnus. Poslednja epizoda koju je on nacrtao biće "Odlazak Superhika". Nakon toga crtanje će preuzeti Paolo Pifareiro. Magnus će se vratiti samo jedanput u epizodi "Hik Hik Hura" (kao što se Šon Koneri jednokratno vratio sagi o agentu 007 u filmu "Dijamanti su večni"), epizodi u kojoj se legendarni Broj 1 vraća iz mrtvih.

Agentura

Ne pominjem slučajno Šona Konerija. Kritičari su Alan Forda, junaka koji je imenovao strip, od početka smatrali ujedno parodijom Džemsa Bonda i čaplinovskim likom.

Ovaj plavokosi naivko i nespretni ženskar u prvoj epizodi živi u nekom golubarniku na vrhu nebodera i poslednji se pridružuje znamenitoj grupi TNT sa sedištem u sirotinjskoj cvećari na njujorškoj Petoj aveniji. Bob Rok, niski nosonja u šerlokholmsovskom kostimu, parodira slavnog detektiva iz ulice Bejker i Sirana de Beržeraka. Sir Oliver, plemić i nepravizeđeni kleptoman, večni je saradnik trgovca Binga čiji je brat u zatvoru ("Halo Bing, kako brat …").

Grunf je karikatura pronalazača i groteskna slika i prilika nekadašnjeg nemačkog vojnika u SAD: njegovi "patenti" i natpisi na majicama spadaju u najbolje dosetke u celom stripu ("Bolje hrabar uzmak nego kukavička pogibija"). Debeli Šef ili spava ili brine o svom mezimcu - zamorcu Skvikiju. Jeremija je bolestan, a preziva se Lešina.

Broj Jedan, škrtac u invalidskim kolicima, vođa je grupe i siva eminencija celokupne svetske istorije. Star je valjda nekoliko hiljada godina. U epizodi "Priče Broja 1" prikazan je njegov uticaj na različite događaje u istoriji: od Bitke kod Termopila do Trafalgara.

Tu je i životinjska logistika: papagaj Klodovik, pas Nosonja i mačak Prudi. Grupa TNT ima podružnicu u Los Anđelesu koju sačinjavaju bivši kriminalac Veliki Cezar, tri Bobova brata blizanca - takođe bivši kriminalci (Tim, Tom i Tumb) te genijalni pronalazač Lamp. Takođe, sarađuju sa Ministarstvom za rude i gubljenje vremena koje vodi general Vor. Inspektor Brok, tri gradska oca (s glavama svinja), špijunka Margot i mnogi drugi spadaju među nezaboravne epizodiste.

Kuća cveća

Za inicijalnu popularnost "Alan Forda" u Jugoslaviji jako je zaslužan kongenijalni prevod Nenada Briksija. On je preveo sve epizode zlatnog doba "Alan Forda", i to na ponešto pomaknuti standard "zapadne varijante srpskohrvatskog jezika". Verovatno niko posle Krleže nije toliko popularisao hrvatski idiom istočno od Une i Drine kao "Alan Ford" u Briksijevom prevodu.

Mnogo puta se pokušavalo objasniti fenomenalna popularnost ovog stripa u Jugoslaviji. Verovatno najambiciozniji odgovor na dato pitanje predstavlja knjiga Lazara Džamira "Cvjećarnica u Kući cveća" koja je doživela nekoliko postjugoslovenskih izdanja. Podnaslov knjige je indikativan: "Kako smo usvojili i živeli Alana Forda".

Džamić tvrdi da ta popularnost nije bila lišena političke dimenzije, odnosno njegovim rečima: "Jedno od mojih tumačenja iz knjige jeste da je postojala jedna interesantna dihotomija između autentičnog verovanja da živimo u jednoj od najboljih država u svetu i istovremeno shvatanje da tu mnogošta ne valja i ne funkcioniše i da je mnogošta privid. To jeste jedna vrsta alanfordovske poetike što je stripu davalo dodatnu oštricu".

Ipak, čini se da je ključni razlog više mentalitetski: odnosno kombinacija humora prijemčivog našoj kulturi i "životne filozofije" po kojoj se u životu više isplati kreativno životariti nego "protestantski" skapavati od rada. U tom kontekstu, posebna popularnost serije "Mućke" kod nas ima zapravo slične razloge.

Bilo kako bilo, zbog rata se kod nas svakako zaostaje u praćenju kompletne "alanfordistike", tako da će i nakon što u Italiji Maks Bunker "stavi ključ u bravu", ovdašnjim fanovima ostati još nečitanih i neviđenih epizoda za nestrpljenje i čitalačko uživanje.