Kako je Džordž Kenan u beogradskoj rezidenciji ambasadora SSSR-a smirivao konflikt u Laosu

Početkom ove godine – najpre u Americi u januaru, a zatim u Velikoj Britaniji u martu – objavljena je nova biografija velikog američkog diplomate Džordža Kenana (1904–2005). Autor ove biografske knjige, skoro sedam stotina stranica duge, je istoričar Frenk Kostigljola. Knjigu je objavila Prinstonska univerzitetska štamparija.

Naslov knjige je "Kenan: Život između svetova". Ne tako davno, pre dvanaest godina, Džon Luis Gedis objavio je knjigu "Džordž F. Kenan: Jedan američki život". Naredne, 2012. godine, ova knjiga je ovenčana i Pulicerovom nagradom i Nagradom Nacionalnog serkla književnih kritičara.

Otkud, dakle, potreba da se tako brzo posle toliko dobro primljene biografske knjige o Kenanu napiše i objavi nova? Najkraće rečeno, promenile su se okolnosti. Godine 2011. nije još bilo ni aneksije Krima, a kamoli kasnijih sukoba Rusije i Ukrajine. Te 2011. nije bilo nagoveštaja da se bliži novi hladni rat. Nije Kastigljola pronašao neke nove dokumente po arhivima, ne, njemu se u novim okolnostima otvorila mogućnost da jedan značajan diplomatski život na novi način interpretira.

"Dugi telegram"

Prikaz ove knjige koju su za "Nju stejtsmen" napisali Ivan Krastev i Leonard Benardo ima izuzetno indikativan naslov "Džordž Kenan, gubitnik". Krastev i Benardo ispravno potcrtavaju kako Kostigljola insistira na biografskim detaljima Kenanovim da bi pojasnio zašto su njegovi politički stavovi bili takvi kakvi su bili.

Otac budućeg diplomate bio je škotsko-irskog porekla, mada se zvao Košut, pošto je ime dobio po mađarskom revolucionaru Lajošu Košutu. Majka Kenanova umrla je samo dva meseca nakon njegovog rođenja. Razlog je bila upala trbušne maramice nakon perforacije slepog creva, ali Kenan je praktično ceo život verovao da ju je ubio porođaj, odnosno da je njena smrt posledica njegovog rođenja.

Za potrebe ovog teksta nemoguće je čak i na najkraći način sažeti opsežnu biografiju ove fascinantne ličnosti. Čisto na nivou skice: nakon završenih studija istorije, ulazi u diplomatsku službu Amerike. Prve dve destinacije na kojima je radio bile su Ženeva i Hamburg. Živeći u Nemačkoj, Kenan počinje da pohađa studije ruskog jezika i kulture. Nekoliko godina kasnije, Kenan biva postavljen na poziciju trećeg sekretara američke ambasade u Letoniji, u Rigi.

Tako se i geografski približio SSSR-u. Kad 1933, nakon Ruzveltove pobede na izborima, započnu oficijelne diplomatske relacije između Amerike i Sovjetskog Saveza, Kenan je već na glasu kao jedan od vodećih eksperata za "sovjetske studije". Pre početka Drugog svetskog rata, Kenana služba vodi u Prag i Berlin, a nakon što SAD i Treći rajh zarate, on stiže u Lisabon. Posle Portugalije dolazi u London, a zatim dolazi na red ono što će postati ključni period njegove karijere: njegova služba u SSSR-u tokom koje će napisati glasoviti "dugi telegram", jedan od ključnih hladnoratovskih diplomatskih dokumenata.

Bez dileme

Kad se vratio u Vašington početkom Ajzenhauerove vladavine, došlo je do njegovog razmimoilaženja sa novom američkom politikom. On započinje akademsku karijeru, a tokom godine koju je proveo u Velikoj Britaniji, serija njegovih predavanja na Bi-Bi-Siju izazvala je ogroman interes.

Posle nekoliko neuspešnih pokušaja da se zvanično vrati u državnu politiku, pobeda Dž. F. Kenedija na američkim izborima doneće mu mogućnost da se vrati u Stejt department. Kenedi mu eksplicitno nudi ambasadorsku poziciju ili u Poljskoj ili u Jugoslaviji. Kenan nema dileme: Beograd, Jugoslavija.

Kenan je znao ruski, ali je za potrebe nove pozicije dovoljno dobro naučio srpski (dobrano različit od ruskog, kako kaže autor ove biografije) da bude u stanju da na našem jeziku održi javno predavanje. Jer pozicija ambasadora u Beogradu za Kenana nije bila tek utešna nagrada, on je računao da će s tog mesta moći iz senke da koordiniše diplomatski detant između Vašingtona i Moskve.

U tom smislu, smatrao je vrlo korisnim da je ambasador SSSR-a u Beogradu u to vreme bio čovek vrlo ugledan u sovjetskoj hijerarhiji, Aleksej Epišev, "sovjetski partijski i vojni vođa, diplomata, vojni general (1962), Heroj Sovjetskog Saveza (1978), načelnik Glavne političke direkcije Sovjetske armije i mornarice (1962−1985) te član Centralnog komiteta KPSS (1964– 1985)".

Bez prevodioca

Kenan je sjajno govorio ruski, pa je sa Epiševom mogao da govori bez prevodioca. U jednom dopisu Stejt departmentu, on ističe kako do sovjetske rezidencije može da došeta praktično u papučama. I zaista, Kenan i Epišev su razgovarali o tome kako da utiču na smirivanje konflikta u Laosu. To je trebala biti svojevrsna proba i za ozbiljnije razgovore na ozbiljnije teme, ali do toga nije došlo. Zašto do toga nije došlo je previše komplikovana i previše dugačka priča.

Ima i jedan važan karakterno-biografski detalj vezan za vreme Kenanovog službovanja u Beogradu. Njegov privatni i intimni život bio je izuzetno buran, a on je kao intelektualac imao potrebu da svoje odluke racionalizuje i "frejmuje". Prilikom Cvetne nedelje, na protestantskoj misi u Beogradu, Kenan je održao propoved u kojoj je njegov biograf prepoznao važne i programske valere njegovog svetonazora.

Prisetimo li se Kenanovih stanova o američkoj politici spram Rusije nakon raspada SSSR-a, dobićemo novu ilustraciju njegove pronicljivosti. Beogradska epizoda u Kenanovom dugom životu nije nipošto nevažna. Ova knjiga je još jedno podsećanje na to.