Teorija zavere: Hoće li biti filma po omiljenom romanu ubice Džona Lenona?

Po američkim medijima ponovo kreću spekulacije o mogućem filmovanju "Lovca u raži" Džeroma D. Selindžera (1919–2010) kome se autor knjige za života žestoko protivio. Pošto će njegov legat, po svoj prilici, nastaviti da poštuje autorovu želju, producenti čekaju da prođe dovoljno godina da prestane da važi zakon o autorskim pravima i da roman postane "javno dobro". Po nekim tumačenjima, to će biti moguće tek 2046, ali dotad će "moralna policija" možda već spakovati roman na listu zabranjenih knjiga.

Pre nedelju dana, na ovom istom mestu, u tekstu o Arturu Mileru, pomenuta je njegova saradnja sa režiserom Elijom Kazanom. Isti taj Kazan je jako želeo da napravi filmsku adaptaciju ovog romana. Nije on bio ni prvi ni poslednji koga je Selidžer odbio, ali je razlog koji je naveo Kazanu nezaboravan; rekao mu je, naime: To se Holdenu ne bi dopalo.

Raž i žito

Holden Kolfild glavni je protagonista famoznog romana prvi put objavljenog 1951. godine. Već sedam godina kasnije, stiže prvi prevod na srpskohrvatski, a objavljen je u Sarajevu.

Prevodilac je bio jedan od onih plodnih, samozatajnih ljudi čiji su brojni prevodi kultnih dela svetske književne baštine u mozaiku jugoslovenske kulture bili značajniji od dosta originalnih opusa. Ime mu je Nikola Kršić, a preveo je, među ostalim, i sabrana Kunderina dela.

Spominjem ovo i zbog činjenice da upravo Kršiću treba zahvaliti na ideji da naslovnog "kečera" (originalno se roman zove "Catcher in the Rye") prevede kao "lovca". Nekom drugom to bi bio "hvatač". Kršiću je "rye" bilo žito, dok će Dragoslavu Andriću, u njegovom prevodu dvadesetak godina kasnije, to (p)ostati "raž".

Andrićev prevod i jeste zaslužan što se ovaj roman u Srbiji uobičajeno naziva "Lovac u raži", dok se sa zapadne strane Drine češće čuje fraza "Lovac u žitu".

Na rubu provalije

Ceo roman je, rekosmo, saga o šesnaestogodišnjem Holdenu Kolfildu, dečaku koji je zbog slabih ocena izbačen iz internata. Pisan je u prvom licu. Holden, naime, leži u sanatorijumu i priča svoje uspomene starijem bratu.

Uspomene se uglavnom sastoje od nekoliko dana provedenih u Njujorku nakon napuštanja internata. Iako u tom gradu žive njegovi roditelji i mlađa (desetogodišnja) sestra, Holden odlazi u hotel. U narednih nekoliko dana upoznaće dve opatice, prostitutku i njenog makroa, posetiće svog bivšeg profesora od koga će pobeći zbog sumnje da je ovaj homoseksualac i da želi da ga napastvuje. Naposletku, jedne će noći tajno otići do kuće da vidi sestru, jedino biće s kojim se do kraja razume.

Sestra je mlađa Holdenova verzija, ekscentrično i beskrajno dobro biće. Zove se Fibi i u svojoj odrasloj fazi verovatno bi bila dosta slična onoj svojoj imenjakinji, junakinji serije "Prijatelji" koju glumi Liza Kudrou.

Razgovor Holdena i Fibi ključni je deo romana, deo u kojem se objašnjava i naslov. U suštini ključni je Holdenov problem to što ne želi da odraste. Fibi to sluti pa ga pita šta želi biti, želi li biti naučnik ili možda pravnik.

Holdena konvencionalna karijera je ne zanima. On kaže: "Stalno zamišljam mnogo male dece kako se igraju u jednom velikom polju raži. Na hiljade male dece, a nikoga u blizini... nikog odraslog, mislim... osim mene. A ja stojim na samom rubu jedne grozne provalije. Šta mi je dužnost, treba da ulovim svakoga ko se zaleti prema provaliji... hoću da kažem, ako neko trči ne gledajući kuda ide, ja treba da iskrsnem odnekud i da ga ulovim. To je sve što bi trebalo da radim čitavog dana. Da budem takav neki lovac u raži. Znam da je to ludo, ali je to jedino što bih zaista želeo biti. Znam da je ludo."

Holden će na kraju zbog Fibi odustati od svog bega na zapad i vratiti se porodici. Ona će ispasti njegov lovac u raži. Ipak, Holden nije Don Kihot, on nije ozdravio i na kraju romana ostaje da visi pitanje je li on uopšte sposoban za prilagođavanje, za takozvani normalan život.

Teorija zavere

Sadržaj ove knjige je jedna stvar, a njena recepcija nešto sasvim drugo.

U filmu Ričarda Donera "Teorija zavere" (iz 1997. godine) Mel Gibson glumi Džerija Flečera, taksistu opsednutog različitim bizarnim teorijama zavere.

U tom filmu Flečer ima još dve opsesije: ljubav prema ženi koju glumi Džulija Roberts i neobjašnjivu potrebu da jednu knjigu kupi svaki put kad je vidi. Knjiga je "Lovac u raži", a Doner neskriveno aludira na jednu činjenicu koja je postala legendarna: Mark Dejvid Čepmen je u trenutku kad je ubio Džona Lenona imao kod sebe ovu knjigu.

Platon je negde rekao kako učitelj bira učenika, no kako knjiga ne bira čitaoca. Čepmen je u svom izopačenom umu možda video sebe kao Lenonovog spasioca, maltene lovca u raži, koji će ga ubistvom sprečiti da odraste, da se ukoreni u društvu, da se do kraja socijalizuje, koji će ga simbolično sačuvati kao večni simbol mladosti i buntovništva. Kiš je rekao: Mnogo knjiga nije opasno, opasna je samo jedna. Ta knjiga ne mora biti "Majn kampf" niti "Protokoli sionskih mudraca", može to biti i "Lovac u raži".

Selindžer se iz javnosti potpuno povukao još 1965, petnaestak godina, dakle, pre Lenonovog ubistva. Čini se, međutim, da je već bio svestan kakve nesporazume objavljivanje može da donese. Uvek je govorio da ništa ne voli kao pisanje, ali da je objavljivanje ipak već nešto drugo.

Desetak godina nakon njegove smrti, više od sedam decenija nakon što je "Lovac u raži" prvi put objavljen, nesporazumi o pročitanom sve se više gomilaju i eskaliraju. Selindžerov pesimizam dođe tu skoro proročanski.