Magbet kao hrišćanski tragični junak

Bavili smo na ovom mestu, pre nedelju dana, Šekspirovim "Kraljem Lirom", a povodom najnovije filmske verzije koju potpisuje Kenet Brana. Prema nekim statistikama, Šekspirovi komadi su za film i televiziju adaptirani skoro neverovatnih 1.800 puta (otprilike).

Odustajući od banalnog matematičkog brojanja i sabiranja, "najfilmičniji" Šekspirov komad možda ćemo prepoznati tako što ćemo se pozabaviti režiserima koje je određeni komad nadahnuo. U tom smislu, na prvu loptu, najlakše se prisetiti "Magbeta". 

Nestali za 46.800 sekundi

Najmanje tri režisera koji spadaju među najveće filmske umetnike svih vremena ekranizovala su ovu tragediju. Verzija Orsona Velsa je iz 1948. godine, Kurosavina japanska iz 1957, a ona Romana Polanskog iz 1971. Vredi obratiti pažnju na period, odnosno da je reč o epohi neposredno nakon Drugog svetskog rata. Odmah po njegovom završetku, tačnije u decembru 1945. godine, pesnik V. H. Odn objavio je u "Književnoj reviji Njujork tajmsa" čuveni esej pod naslovom "Hrišćanski tragični junak". Po Odnu osnovna razlika između antičkog i hrišćanskog tragičnog junaka je ta što je onaj potonji odgovoran za svoja dela. Odn tvrdi da gledalac ili čitalac antičke tragedije svoje osećanje prema Edipu (čija je sudbina predodređena) može izraziti rečima: Šteta što je ovako moralo biti; prema Magbetu nasuprot tome, Magbetu koji je imao izbora, osećanje je sledeće: Šteta što je ispalo ovako, a ne drukčije.

Smisao za ubistvo

Jedan od najlucidnijih novijih tumača Šekspira - Jan Kot svom eseju o "Magbetu" je dao naslov "Magbet ili zaraženi smrću". Na samom početku eseja Kot će nam kratko i efektno prepričati pokrete Velikog Mehanizma koji zapravo tvore fabulu ovog komada: "Ugušenje pobune dovelo je Magbeta bliže prestolu. Može da postane kralj, znači mora da postane kralj. Ubija zakonitog vladaoca. Mora pobiti svedoke zločina i one koji u njega sumnjaju. Mora pobiti sinove i prijatelje onih koje je prethodno pobio. Posle mora ubijati sve, jer su svi protiv njega (…) Na kraju će sam biti ubijen. Prešao je ceo put po velikim stepenicama istorije."

Nešto kasnije Kot će kazati kako se "Magbet" razlikuje od Šekspirovih kraljevskih drama jer je u njemu istorija prikazana kao košmar.

"Istorija je u 'Magbetu' ljepljiva i gusta kao glib i krv", kaže Kot. Smatra se da je "Magbet" napisan 1606. i uglavnom je prihvaćen za najmračniji Šekspirov komad uopšte. Sioran je negde zapisao da dobar dramaturg mora da ima smisla za ubistvo. Šekspir to dokazuje i u "Magbetu". Ono što je rečeno za "Tita Andronika" vredi donekle i za "Magbeta": da je komad malo duži glumci bi sišli sa scene i ubijali publiku.

Sujeverje

Inače, relativna kratkoća "Magbeta" jedno je od "prizemljenijih" tumačenja čuvenog sujeverja vezanog za ovaj komad. Naime, nema valjda teatra na svetu u kome glumci ne izbegavaju da "Magbeta" zovu imenom; obično se kaže "Bardov škotski komad" ili samo "Škotski komad" - oko ovoga je izgrađena jedna od urnebesnijih epizoda "Crne guje".

Neki, dakle, vele da su se u prošlosti pozorišne trupe u finansijskoj krizi često pokušavale "vaditi" igrajući "Magbeta": popularnu, ne predugu i ne prekomplikovanu predstavu. Obično im, naravno, nije uspevalo da se izvuku iz dugova i propadale bi, a ostalo bi zapisano da je poslednji komad koji je igran upravo "Magbet". Neki kažu da baksuzluk potiče od činjenice da se gotovo celi komad zbiva u mraku pa je često dolazilo do povreda na sceni.

Ima, međutim, i mističnijih tumačenja: neki kažu da je prvi tumač uloge Ledi Magbet - Hol Beridž umro na sceni u tajanstvenim okolnostima, a neki opet vele da su veštičiji rituali u predstavi zapravo stvarni i da privlače zlo. Upravo su veštice i lik Ledi Magbet najprepoznatljiviji simbol ovog komada. Veštice itekako pridonose atmosferi misterije i natprirodnog, a Ledi Magbet je opet jedan od najpamtljivijih Šekspirovih likova. Njeno manipulisanje mužem, replike u kojima se ubistvo traži kao potvrda muškosti, zlo koje zrači iz nje - sve je to čini jednim od najprepoznatljivijih likova svetske književnosti, jednim od onih retkih koji su postali pojam što živi i van konteksta konkretnog dela.

Kako je Džordž Kenan u beogradskoj rezidenciji ambasadora SSSR-a smirivao konflikt u Laosu

Priča koju idiot priča

"Magbet" je, naravno, inspirisao i mnoge pisce. Najpoznatiji je dakako Vilijam Fokner i njegov, po većini mišljenja, ključni roman "Buka i bes". Naslov je preuzet iz čuvenog Magbetovog monologa kad on u očaju govori kako je život tek "priča koju idiot priča, puna buke i besa, priča što ne znači ništa".

Poslednjih godina veliku pažnju je privukao roman "Magbet" jednog od vodećih savremenih svetskih pisaca kriminalističkih romana, Norvežanina Ju Nesbea. Njegov "Magbet" smešten je u policijski milje sedamdesetih godina prošlog veka.

Obogatio je "Magbet" i rusku književnost, i to preko Nikolaja Semjonoviča Ljeskova (1831-1895). Ove godine se navršava punih 16 decenija otkad je ovaj pisac završio roman "Ledi Magbet Mcenskog okruga". Istoimenu operu napisao je Dimitiri Šostakovič. I njena premijera ove godine spada u folder "okruglih" godišnjica, dogodila se, naime, pre ravno 90 godina, 1934, dakle.

Iz naše perspektive, međutim, važnije je da je veliki poljski režiser Andžej Vajda 1962. u jugoslovenskoj produkciji snimio film "Sibirska ledi Magbet" po Leskovljevom predlošku, a sa Ljubom Tadićem i Oliverom Marković u glavnim ulogama. I baš tu se, eto, barem u ovom tekstu, privremeno može zaokružiti priča o "Magbetu" na filmskom platnu.