Komorbiditeti virusa izolacije

Dala bi se sasvim uverljivo braniti teza da je "krimić" najvitalniji žanr savremene književnosti. Ne samo da u velikim svetskim knjižarama kriminalistički romani imaju ponajveće, pa još zasebne, police, nego se iz perspektive ovog žanra mnogi veliki romani iz prošlosti retroaktivno otkrivaju kao "krimići".

Primera radi, kod Dostojevskog: "Zločin i kazna" u velikom delu biva klasični "procedural", dok su "Braća Karamazovi" misterija zgusnuta oko pitanja "ko je ubica", a "Zli dusi", recimo, nisu uopšte daleko od političkog trilera kao podžanra kriminalističkog romana.

I dok iz sfere poezije i "ozbiljne" književnosti svako malo ima jadikovki da se čita sve manje i sve površnije, u svetu kriminalističkog romana, kako se to kaže, nema zime. Najuspešniji autori su po pravilu plodni, pa je više pravilo nego izuzetak da svake godine imaju po novu knjigu, a takođe svako malo veliku pažnju privuče neki debitant, odnosno, sve češće, debitantkinja.

Stranac u noći

Pre samo dve-tri nedelje, u februaru ove godine, u Americi je objavljen prvi roman autorke po imenu Trejsi Sijera. Istaknuta pravnica iz Nove Engleske odlučila se u ranim srednjim godinama okušati u književnosti. Rezultat je roman "Noćna straža" koji kupi komplimente u svim mejnstrim zapadnim medijima. Čisto kao ilustracija, za kritičara "Los Anđeles tajmsa" to je "najbolji prvi roman u poslednjih nekoliko godina", dok jedna čuvena književnica čak tvrdi da je to "najuzbudljiviji triler koji je ikada pročitala".

Unatoč svojoj struci, Sijera nije, kako bi neko možda očekivao, napisala advokatsko-sudski roman. Ona zapravo više koketira sa hororom. Čak i iskusan čitalac teško će se setiti većeg "in medias res" početka: glavna junakinja se budi usred noći i čuje kako nekom pod nogama krcka pod, neko je dakle upao u kuću, neki stranac, a ona je sama s dvoje male dece. Kuća je zabačena, ona ne može da dođe do svog mobilnog telefona i jedina joj je šansa da se s decom negde sakrije. Kako se radnja razvija saznajemo da je svakako u toku vreme lokdauna i da je zbog toga (i ne samo zbog toga) junakinja na rubu živaca. Čitalac od‌jednom biva u dilemi da li je sve ono što prati iz perspektive junakinje stvarnost ili neka vrsta halucinatorne iluzije.

Hronična svevremenost "Travničke hronike"

Parodija kao anticipacija

Neobično vešto za neiskusnu autorku, Sijera uspeva da kroz celi roman održava saspens i napetost. Takođe, čak dve trećine radnje podugačkog romana "zipovano" je u nekoliko sati i u tri-četiri kvadratna metra mračnog prostora. Isto tako, na mestu gde se mnogi pisci kriminalističkog romana "okliznu", dakle, u raspletu, jer je radnju mnogo lakše zapetljati, nego raspetljati, Sijera sve obavi perfektno. Možda i najsnažniji momenat "otkrića" jasno je nagovešten, ali većini čitalaca će promaći, pa će se posle uhvatiti za glavu.

Nije "Noćna straža" nikakvo remek-delo, ali je sjajan i uzbudljiv roman i lako je zamisliti da se u idućih nekoliko godina pretoči u film. Ipak, ne bih možda ovde pisao o "Noćnoj straži", da nekom igrom slučaja odmah nakon ovog romana nisam pročitao "Poslednju reč".

Ovaj roman je objavljen u aprilu prošle godine, dakle desetak meseci pre "Noćne straže", ali je u mnogim elementima skoro kao parodija romana Trejsi Sijere. Autor "Poslednje reči" zove se Tejlor Adams. Iz nekog razloga, verovatno zbog trenutne megapopularnosti Tejlor Svift i zbog činjenice da je roman pisan iz ženske perspektive, bio sam ubeđen da je Tejlor Adams – žena. Ipak, reč je o muškarcu kome je ovo peti roman. Prethodni, četvrti, "Bez izlaza", ekranizovan je u režiji Dajmana Pauera.

I u "Poslednjoj reči" imamo mladu ženu koja živi u zabačenoj kući. Ona nema decu, ima samo zlatnog retrivera po imenu Lajka. I njoj se na kosti natovari nekakav manijak koji joj provaljuje u kuću. Takođe, vreme je pandemije korona virusa, pa je atmosfera izolacije dodatno potencirana.

Ipak, dok se Sijera igrala sa hororom, kod Adamsa ima elemenata crne komedije. Roman, naime, ima jedan duhovit postmodernistički sloj o kriminalističkom romanu kao takvom, njegovim autorima i čitaocima, naročito u digitalno vreme kad i sami pisci obraćaju pažnju na onlajn recenzije anonimnih čitalaca.

Flagus kao književni Faust

Zanimljivo je kako se u kratkom vremenskom periodu pojavljuju i veliku pažnju medija stiču dve ovako slične knjige. To je karakteristika tržišno orijentisane književne scene. Neke teme su u nekom trenutku jednostavno "vruće".

Kad je pre trideset i kusur godina, Dubravka Ugrešić postala prva žena koja je dobila NIN-ovu nagradu, u nagrađenom delu "Forsiranje romana-reke" čitaoci su mogli sa se upoznaju sa likom po imenu Flagus. Reč je o potomku Gistava Flobera koji je sebi za cilj postavio da uništi književnost. Način na koji to radi podseća na svojevrsnog književnog Fausta.

Nestali za 46.800 sekundi

On zapravo ne žali truda da sazna na čemu trenutno rade talentovani pisci, a onda njihove teme "prodaje" njihovim manje talentovanim kolegama, ali uz uslov da požure, odnosno da njihova knjiga izađe pre knjige pisca koji je na toj temi ranije počeo da radi, a da bi naposletku pravi "vlasnik" te teme eventualno ispao plagijator i tema se jeftino "potrošila".

Vreme u kojem je Dubravka Ugrešić pisala svoj roman bilo je još obeleženo hladnim ratom i književnost nije bila posve svedena na tržišnu dimenziju. Danas bi, međutim, Flagus bio pozitivna ličnost, influenser takoreći, neko ko i piscima i izdavačima pomaže da pojačaju tiraže i da dodatno zarade.